„Ali kad sam se prvi put našao s njim, bilo je to u decembru 1926, iako je od onog prvog njegovog pisma punog oduševljenja bilo prošlo tek dve godine, Breton kao da je već bio izgubio mnogo od svojih iluzija, od vere u ono što čeka nadrealizam. Javio sam mu se kad sam došao u Pariz, i on mi je zakazao sastanak jednim „pneumatikom“. Bio sam kod njega 23. decembra uveče, našao sam ga samog u tom njegovom čudnom ateljeu, pri vrhu jedne visoke kućerine na Montmartreu, na uglu ulice Fonataine i Place Blanche, tu gde se bio uselio četiri ili pet godina ranije, i gde će provesti čitav svoj život, u toj nemogućnoj karauli koja će tokom decenija postati sve bogatiji, sve basnoslovniji muzej čudesa. Usred tih Picassovih, Chiricovih, Max Ernstovih slika, tih okeanijskih maski i fetiša, tih neobičnih predmeta koji kao da su direktno, odjednom materijalizovani, iz guste dubine sna izronili, sedeo sam pred jednim čovekom čija je teška, izvanredna glava odavala neku predodređenost za dominaciju nad ljudima oko sebe, ali čije je svečano, autoritativno čelo bilo osenčeno brižnim preokupacijama koje su mi samo delimično mogle biti dokučive.
Bio sam već pročitao njegov napis Legitime defense – jedan, na kraju krajeva, u retrospektivnom bilansu, od ono malo tekstova koji su nesumnjivo odigrali presudnu ulogu i ostavili neizbrisivog traga u mojoj determinaciji – i tako sam znao na kakve je sve teškoće naišao, morao naići Breton pri ostvarivanju svoje čvrste, svoje do kraja smišljene odluke da nadrealizam uključi u marksizam (ili marksizam u nadrealizam), konkretno: da postane član komunističke partije ne odričući se prava da, na planu koji nije politički, nastavi eksploraciju i eksperimentaciju koje su dotle bile specifična oblast nadrealizma i koje su ga, uostalom, do te odluke i dovele, kad je iz njih izvukao dijalektičke zaključke koji su se nametali posle jednog logičnog i časnog ispitivanja njihovih stvarnih uslova i posledica. Ali nisam mogao znati da je tada kroz njegov život, baš te jeseni, bila prošla Nađa, sa kojom ga je susret obeležio, žigosao, na sasvim drugi način, još sudbonosnije nego, u njegovoj ranoj mladosti, susret sa Valeryem, sa Apollinaireom, i, iznad svega, sa Vacheom. Možda je, u tom trenutku, već počinjao da piše svoju knjigu o Nađi, za koju svakako nisam subjektivno pristrasan kada mislim da je, konačno, ostala najlepša od svih Bretonovih knjiga. Sećam se, nejasno, da mi je govorio kako se sprema da piše jednu knjigu za koju još nije našao ton. Bila je to, verovatno, Nađa, koja se pojavila 1928….
U prvim mesecima 1927, viđao sam Bretona u Nadrealističkoj galeriji u ulici Jacques Callot i u kafani „Cyrano“, na place Blanche, gde su se svakodnevno sastajali nadrealisti, ali su ti susreti, bez mogućnosti nekog dužeg, usredsređenijeg razgovora, za mene tako mladog, što znači tako gladnog sudbonosnih životnih odgovora i (još više možda) pitanja, uglavnom uvek bili razočaravajući, kao uostalom u čitavom tom višemesečnom boravku u Parizu, i moj kontakt, moj odnos sa nadrealistima uopšte, i to razočaranje širilo se i produžavalo, gore i dole u meni…
Sećam se jednog svetlog junskog popodneva, godine 1931, kad nas je, nekolicinu, iz kavane Cyrano, prekoputa njegovog stana, trebalo je samo preći pace Blanche, Breton odveo u svoj golubinjak, da svakom od nas da već spremne primerke svoje, tada anonimne, L’Union libre. Posle tog mog kratkog boravka u Parizu, a osobito u godini 1932, nastaje razdoblje našeg sve učestanijeg dopisivanja…“
Marko Ristić bio je jedan od vodećih protagonista srpske nadrealističke scene. Još 1926. i 1927. godine, za vreme boravka u Parizu imao je priliku upoznati Andréa Bretona i nadrealistički krug pariskih umetnika. Poseta Bretonovom stanu, prepunom nadrealističkih dela, inspirisala je nastanak njegovog Nadrealističkog zida, gde su se, osim Sove Maxa Ernsta koji je činio okosnicu zida, s vremenom pojavila i dela Yvesa Tanquya, Andrea Massona, te afričke maske i fetiši. Zid je završio tek 60-ih godina XX veka.
Andre Breton (André Breton, 1896-1966) bio je francuski pesnik i kritičar. Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Prvu zbirku pesama Brdo smernosti objavio je 1919. godine, a iste je osnovao s Lujom Aragonomo i Filipom Supom reviju „Literatur“ fr. Litterature, u kojoj je 1921. štampan njegov poznati nadrealistički tekst Magnetna polja (Champs magnétiques), pisan zajedno sa Supom. Godine 1924. objavio je prvi nadrealistički manifest. Ograđuje se 1936. godine od marksističke struje u pokretu, a 1941. godine sklanja se u Ameriku, nakon što je Petainova cenzura zabranila njegovu Antologiju crnog humora. U Pariz se vraća 1946. godine, a sledeće organizuje međunarodnu izložbu nadrealizma.
