Beograđanka Jela St. Novaković u svoj devojački dnevnik unela je sećanja od nedelje, 3./15. juna 1862. godine kada je kod Čukur-česme od strane turskih nizama (vojnika) ubijen dečak Sava Petković, a u kasnijim događajima i Sima Nešić, Ivko Prokić i mnogi drugi srpski vojnici. Srpski žandarmi koji su ubrzo došli uhapsili su ubice dečaka Save Petkovića, međutim njima je došla pomoć drugih turskih vojnika i to je preraslo u žestok okršaj koji je trajao celu noć. Vest o događaju prostrujala je Beogradom, na sve strane čuli su se pucnji i borba na ulicama je počela da se rasplamsava. Glavni okršaj odigrao se na Velikoj pijaci i odneo je nekoliko života. Ubijeni su srpski terdžuman (posrednik kod turskih vlasti) Sima Nešić i žandar Đorđe Nišlija. Srbi su zatim izvukli stare puške, jatagane i handžare i na juriš zauzeli Varoš kapiju, a Sava kapiju i Stambol kapiju porušili. Mlada Jela St. Novaković svoja sećanja zabeležila je iste 1862. godine, moguće istih dana kada su se događaji odigrali. Jela je memoare pisala samo za sebe, ne pomišljajući da će jednog dana biti objavljeni. Memoari Jele St. Novaković prvo su objavljeni u Godišnjici Nikole Čupića, a zatim i zasebno u separatu pod nazivom: “Bombardanje Beograda 5. juna 1862. Iz devojačkog dnevnika pok. Jele St. Novakovićke”, u Beogradu 1913. godine.
U nedelju u veče, 3. juna, oko 7 časova započe se kavga kod tako nazvane Čukur-česme, između srpskog momka i turskog vojnika.
Momak, koji beše pre došao da zahiti vode, spokojno metnuo beše svoj krčag da se puni. Nizam beše posle došao, pa kao što su svagda neko prvenstvo tražili, tako ni na vodi ne hte da miruje; hoće on da pre vode zahiti, a momka da odgura. Ovaj, kao Srbin, ne da se. Vojnik se na to ražljuti, pa ubije svojim tesakom momka. Naš pozornik, na glas vike, odmah tu dotrči, te dozna da je nizam ubio momka, i potegne te nizama ubije. To je bio pravičan sud. Turci na Dorćolu, kad videše da je ubijen njin vojnik, skoče svi listom na oružje.
To su one puške što smo ih mi čuli u nedelju na gradskom polju. Sima Terdžoman taj dan u svatovima beše. Na glas bune bude pozvan da izvidi stvar i da razvadi Srbe i Turke. Tek što je nekoliko koračaja bio odmakao od naše policije i uputio se sa nekoliko naših žandara česmi, najedared, iznenada, ospe se plotun iz turske policije, te na mesto ubije Simu i one žandare što bejahu s njim. Jadan Sima, Bog da ga prosti, izdahnuo je ne rekavši ni jao, jer ga je valjda dvadeset pušaka najedared udarilo. Sve telo bilo mu je izrešetano od kuršuma. Srbi, kad to videše, jako se ogorče protiv Turaka. Kako videše šta se čini od srpskih junaka, pa još s prevarom, pojuriše hrabra dečica na šančeve, te straže kamenicama poubijaše, a njine tesne kućice posvaljivaše i dva topa u srpski vojnički stan odvukoše. Živela taka rodoljubiva deca! Jedni su vukli topove, a drugi ukebali turskog oficira, pa ga vijaju sve do grada kamenjem. Tog su oficira na Dorćolu deca spazila. Beše izašao da se malo prohoda, a po svoj prilici zato se nalazio na Dorćolu što je znao da će to veče bunu započeti.
Pošto je Sima poginuo, na Dorćolu se poče veliki boj. Žandarmi, sa svojim zapovednikom, Ivkom oficirom, brzo odoše tamo. Kad tamo, a Srbi pobedili Turke, i do njih stotinu Srbi bejahu opkolili, pa im ne dadoše ni maći, i samo očekivahu policiju, da ona reši šta će s nima činiti. Na to policija dođe, a Turci jednoglasno poviču: Predajemo se! Šta hoćete, s nama činite! Srbi, ona, videći ih u svojim rukama, predate, srpskoj vlasti podvrgnute, oproste Turcima život. Još se obeća Ivko da će ih sa svojom pratnjom do grada ispratiti radi bolje sigurnosti. Među tim Turcima beše jedan oficir kao njihov starešina. Ivko se uzme sa njim pod ruku, te razgovarajući se, dođu do grada. Ivko se sa njim pozdravi i okrene se da ide natrag u policiju. Ne bejaše siromah ni pet koraka daleko izmakao, a neverni Turci opale iz pušaka na njih. Ivko se više ne diže s mesta, a sa njim i nekoliko žandara. Kad videše Srbi kakav se pokor čini, oni se brižljivo oružja latiše, te za jednu noć oprostiše Beograd od Turaka i zauzeše sve njihove pozicije u varoši, koje su, i onako, po pravu, Srbima pripadale.
