O starim knjigama

Cena istine. Maksim Šobajić i Nevesinjski ustanak

U Beogradu je 1925. godine odštampana knjiga naslova “Nevesinjski ustanak“. Radi se o junačkim pesmama iz perioda narodnog ustanka u Hercegovini poznatog kao “Nevesinjska puška”, koje je opjevao Maksim Šobajić. Nevesinjski ustanak je bio srpski ustanak podignut u okolini Nevesinja 1875. godine protiv osmanlijske vlasti i ubrzo se proširio na celu Bosnu i Hercegovinu. Ustanike su podržale oružjem i dobrovoljcima Kneževine Crna Gora i Srbija, što je ubrzo dovelo i do otpočinjanja Srpsko-turskog rata, a završilo se Balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom.

U nastavku pročitajte kako je došlo do toga da Maskim opeva ovaj ustanak, zašto su pesme izazvale “zlu krv”, kao i zašto je i kako, osam godina nakon njegove smrti, na pedesetogodišnjicu ustanka, izašla još jedna njegova knjiga, “Nevesinjski ustanak”.


Ali, pre toga par reči o pjesniku i porodici Šobajić.

Maksim Šobajić
Maksim Šobajić 1836-1917

Maksim Šobajić rođen je 1836. godine u selu Šobajićima, Bjelopavlići. Bio je pesnik, hroničar, arheolog amater, sakupljač narodnih umotvorina. Važio je za pesnika “istinitijeg i boljeg od boljih”. Nije bio običan narodni pevač, nego ličnost koja po svome radu predstavlja jednog od najkulturnijih ljudi svoga vremena u Crnoj Gori, kako ističe Andrija Luburić. Mladi Maksim je tri razreda osnovne škole svršio u manastiru Ostrog, a četvrti u Donjoj Moravi kod Kruševca, gde mu se otac preselio 1848. Maksim se nakon četiri godine vratio u rodno mesto gde je nekoliko godina podučavao bogatije đake. Godine 1860. ponovo odlazi u Srbiju i nastanjuje se u Valjevu, gde je ostao do 1873., kada se vraća u Crnu Goru. Doživeo je 81. godinu i preminuo u Nikšiću 1917. godine. Predosećajući koliki napori u budućnosti očekuju naš narod do oslobođenja, posvetio se pevanju junačkih pesama. Sudbonosni događaji koji su sledili dali su mu dosta građe za junačke pesme. U svim njegovim junačkim pesmama ističe se se jedna karakteristična crta: pisac je do krajnosti tačan u opisivanju mesta, događaja i lica, te se njegove pesme slobodno mogu smatrati istoriografskim materijalom. Šobajić je strogo nepristrasan i ne peva po “mitu”, ni po “naredbi”, što mu je i navuklo mržnju izvesnih uticajnih ličnosti u Crnoj Gori.

Iznikao je iz znamenite nikšićke porodice Šobajić, koja je svojim kulturno-prosvetnim značajem i trgovačko-zanatlijskim pregalaštvom bila nosilac kulturnog, privrednog i urbanog razvitka, posebno u drugoj polovini XIX veka. Maksim Šobajić bio je jedan od osnivača Društva nikšićke čitaonice, književnik, sakupljač narodnih umotvorina i hroničar grada pod Trebjesom, a njegov brat Bekica dramski pisac, glumac, jedan od inicijatora ustanovljenja Društva nikšićke čitaonice, Pozorišnog društva i Pevačkog društva “Zahumlje”, saradnik „Nevesinja” i „Onogošta”. Ilija Šobajić bio je pripadnik prve generacije slikara i skulptora, dok je Simo Šobajić bio pripovedač, narodni poslanik i političar.

Kako je u predgovoru knjige “Nevesinjski ustanak” (1925) napisao priređivač i jedan od izdavača iste, Andrija Luburić, prvi Maksimov pesnički rad bila je “Osveta Kosovska”, štampana u Novom Sadu 1879. godine. Ova knjiga sadrži potpuni ciklus o crnogorskim bojevima s Turcima 1875-1878 godine. Knjaz Nikola prethodno je cenzurisao ovu knjigu i odobrio da se štampa sa zahtevom da pisac izmeni izvesne stvari u korist nekih njegovih ljubimaca, koji su imali malo zasluga u tim ratovima. Pisac je prešao preko te Knjaževe naredbe, što je Knjaza Nikolu ogorčilo toliko, da je “natutkao” izvesne osobe da ga fizički napadnu i tako proteraju iz Crne Gore. Pisac sa porodicom se našao opsađen u svojoj kući u Nikšiću i iz nje davao oružani otpor čitavih osam dana. Tek devetog dana vlasti su po višoj naredbi oslobodile opsađene s nalogom, da se Maksim ima odmah lično javiti “Gospodaru” na Cetinje. Kad je Šobajić došao na Cetinje i požalio se Knjazu Nikoli na vlasti i napadače, koji su tvrdili da im je “Gospodar” naredio, da ga prognaju iz Crne Gore, Knjaz mu se kleo Svetijem Petrom, kako im nije naredio da ga izgone iz njegove zemlje.

I pored teškoća i neprilika na koje je neprestano nailazio kod tadašnjih crnogorskih vlasti, on ipak nije prestao da radi u započetom pravcu. Savesno ispitujući događaje iz Nevesinjskog ustanka, priredio je o njemu zbirku od trideset i pet junačkih pesama i dao ih u štampu 1896. godine. Međutim, ova knjiga nikada nije ugledala svetlo dana.

Kako je sam Maksim Šobajić napisao na poslednjoj strani svojih memoara (U moje doba, Beograd 1933):

Ni posljednju nepravdu od knjaza ne mogu zaboraviti, što mi oduze rukopis druge knjige “Osvete Kosovske”. Drugu knjigu napisao sam preko zime 1896. Sadržala je fakta hercegovačkog ustanka. Knjaz zapovedi svom rođaku vojvodi Šaku, da mu dobavi od mene rečeni spis. U pismu kaže da iska moju drugu knjigu da je vidi, pa da je opet povrne. Tu je ostala vavjeki, na žalost sve Hercegovine. Kopije od nje nijesam imao, svega nekoliko pjesama. Hercegovački glavari uskoci moliše vojvodu Šaka da im izdadu ove pjesme, ali bez uspjeha.

U moje doba. Memoari Maksima Šobajića (Beograd 1933).

U posmrtnoj zaostavštini Maksima Šobajića, od u štampu datih trideset i pet pesama, našao se “koncept”, kako su naveli njegovi naslednici, od svega devetnaest pesama. Sa naslovom “Nevesinjski ustanak”, njih su 1925. godine izdali A. Luburić i I. Kavaja, sa predgovorom g. Andrije Luburića i slikama vođa i prvaka Nevesinjskog ustanka.

U feljtonu “Šobajići kulturni stvaraoci” Milan Stanišić dao je detaljniji opis sukoba vlasti sa pesnikom. Ovde donosim sažeti opis:

Strana 1. “Nevesinjskog ustanka”

Bri­ga­dir Ba­jo Bo­ško­vić, član Se­na­ta Cr­ne Go­re i Br­da zah­te­vao je da se iz­ne­se isti­na pre­ma kon­kret­nim za­slu­ga­ma, bez ob­zi­ra na to da li je ne­ko Cr­no­go­rac, Br­đa­nin, Her­ce­go­vac i da aršini budu isti. Ka­ko je bri­ga­dir Bo­ško­vić uvi­deo da knja­že­vi dvor­ski „kre­a­to­ri isti­ne” broj­ne do­ga­đa­je i lič­no­sti ten­den­ci­o­zno opi­su­ju i da su ta­kvi pri­ka­zi li­še­ni objek­tiv­ni­sti, on uoči Herce­go­vač­kog ustan­ka ovla­šću­je Mak­si­ma Šo­ba­ji­ća, kao ja­ko obra­zo­va­nog i mo­ralnog čo­ve­ka, da o tim pred­sto­je­ćim do­ga­đa­ji­ma slo­bod­no pi­še i ope­va­va ih „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma”.

Mak­sim Šo­ba­jić je tvr­dio da se u opi­su do­ga­đa­ja dr­žao isto­rij­skih či­nje­ni­ca, što mu je kva­ri­lo „pje­snič­ku fan­ta­zi­ju za ljep­ši ures i na­kit pje­sa­ma”. Ka­da su Mak­si­mu Šo­ba­ji­ću pe­sme bi­le u ru­ko­pi­su, mno­gi su ima­li uvid u njih i po­hval­no se iz­ra­zi­li o nji­ma kao voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić, voj­vo­da Ša­ko Pe­tro­vić, voj­vo­da Đu­ro Pe­tro­vić i dr. Me­đu­tim, po­je­di­ni nik­šić­ki ko­man­di­ri kao Bo­ško Mar­ti­no­vić, Ba­ćo Mi­ću­no­vić, Jo­van Vu­ko­tić, ali i ne­ki ser­da­ri i per­ja­ni­ci bu­ni­li su se na svo­ju ulo­gu ko­ju im je Šo­ba­jić na­me­nio u pe­sma­ma i pre­ti­li mu osve­tom, ako im ne „popravi spo­men u pje­sma­ma”. Bo­ško Mar­ti­no­vić se zbog to­ga ža­lio knja­zu Ni­ko­li „da ne­će no­si­ti oruž­je ako pje­sme Šo­ba­ji­ća osta­nu ona­kve ka­kve su, na lič­no po­ni­že­nje nje­go­vo i na po­ru­gu Ka­tun­ske na­hi­je”. Od ta­da po­či­nje haj­ka pro­tiv Šo­ba­ji­ća, ko­ja je sa pre­ki­di­ma tra­ja­la na­red­nih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.


Izvori: Nevesinjski ustanak (Beograd 1925, str. I-V; U Moje doba (Beograd 1933); Predavanje o Šobajićima (gradkulture.me); Šobajići kulturni stvaraoci (dan.co.me); Nevesinjska puška (Vikipedija).