Gligorije Vozarović, prvi građanski knjigovezac
O starim knjigama

Gligorije Vozarović, prvi građanski knjigovezac

Prvi građanski knjigovezac u oslobođenoj Srbiji bio je Gligorije Vozarović. Njegovi osnovni biografski podaci i životopis posvećen razvoju srpske kulture u prvoj polovini 19. stoleća, u velikoj meri su rasvetljeni.Međutim, o njegovom osnovnom zanimanju – knjigovezačkom zanatu, samo je ponešto rečeno. Cilj ovog rada jeste da se potpunije sagledaju osobine poveza koje je radio, odnosno, da se izvrši analiza tehnike rada, strukturalnih elemenata i dekorativnih rešenja. Ovim istraživanjem obuhvaćeni su povezi Gligorija Vozarovića iz Biblioteke manastira Hilandar, Matice srpske, Spomen biblioteke Karlovačke gimnazije, Srpske čitaonice u Irigu, Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“i iz nekoliko privatnih kolekcija. Dobijeni rezultati mogu poslužiti kao osnova za restauraciju i rekonstrukciju poveza prve polovine 19. stoleća.

Knjigovezaca je bilo u Srbiji i pre Vozarovića. Kroz ceo srednji vek pa sve do početka 19. stoleća bilo je mnogo znanih i neznanih monaha knjigovezaca među kojima je bilo i crkvenih velikodostojnika, što nam svedoče brojni sačuvani povezi, kao i ostavljeni zapisi povezivača. Međutim, početkom 19. stoleća stara srpska knjigovezačka manastirska umetnost postepeno se gasila; tamo gde je i postojala svodila se na nevešto kopiranje starih obrazaca u kojima više nije bilo životnosti. Povezi nastali u tom periodu samo su bleda senka onih srpsko-vizantijskih poveza nastalih tokom srednjeg veka, ali i onih poveza nastalih pod ruskim uticajem u 18. stoleća. Tako je jedna duga tradicija povezivanja knjiga ugašena, a svi potonji knjigovesci morali su knjigovezačko umeće sticati, uglavnom u Beču, Pešti i drugim srednjoevropskim gradovima.

U srpskim krajevima preko Save i Dunava, bilo je i građanskih knjigovezaca pre Vozarovića, još od druge polovine 18. stoleća, čija je pojava vezana za razvoj novijeg srpskog štamparstva. Međutim, značaj Gligorija Vozarovića je, po rečima Sime Milutinovića, njegovog savremenika i biografa, što je bio „Prvi u Srbiji knjigovezac, prodavac i izdavatelj Srbin.

Zapis Gligorija Vozarovića sa unutrašnje strane hrptenog uložka

Vozarović je zanat učio u Beču kod knjigovesca Jakoba Hermana. Veštinu je brzo savladao, za nepunu godinu i po dana, i već 11. januara 1826. godine u pismu Vuku Karadžiću kaže da je postao kalfa knjigovezački. U martu sledeće godine Vozarović radi u Beču kod Karla Hensingera, što se vidi po zapisu na jednoj knjizi koja se nalazi u Spomen biblioteci Karlovačke gimnazije. Zanimljivo je da se zapis nalazi sa unutrašnje strane hrptenog uložka, što znači da je bio skriven. Tek kada su se korice sa hrptom odvojile od knjižnog bloka usled oštećenja, mogao se zapaziti Vozarovićev zapis, koji glasi:

Dolaskom u Srbiju 1827. godine Vozarović je bio jedini knjigovezac u Beogradu, sve do 1834. godine, kada je iz Pruske doveo Ludviga Vinklera da mu pomaže u radu. Zahvaljujući toj činjenici da je sedam godina bio jedini knjigovezac, kao i da je bio izdavač značajnog broja knjiga, koje su zasigurno i povezane u njegovoj radionici, a i na osnovu potpisane knjige „Pisma Dosіөeя Obradovića“, iz 1833. godine, koju je poklonio „Srbskoj čitaonici“ u Irigu, ustanovljeni su značajni elementi za prepoznavnje njegovih ostalih poveza.

Knjiga, koju je povezao kada je bio kalfa, samo je delimično relevntna kao osnova za daljnja proučavanja njegovih poveza, jer su ornamenti na njoj izvedeni pomoću pečata i drugih alatki iz radionice Karla Hensingera i više se ne ponavljaju na njegovim drugim povezima. Međutim, ta knjiga je važna radi uvida koliko je znanje i veštinu stekao za njegovog bavljenja u Beču. I zaista, na knjizi se vidi visoko zanatsko umeće: kožni povez sa dubokim pregibom, korice i hrbat urađeni u pozlati, zatim zlatni rez i ručno opletena kapitelna (zaglavna) vrpca. Čak je ukrasio u pozlati rub – deo korica sa unutrašnje strane koji prelazi knjižni blok, kao i brid, odnosno obod korica.

O tome kako je Vozarović povezivao knjige, koji alat i oruđe je koristio nemamo pisanih podataka, ali do toga možemo doći posredno, analizom strukturalnih elemenata njegovih sačuvanih poveza.

Odštampane listove hartije Vozarović je nazivao pečatani tabaci. Njihovim presavijanjem dobijale su se sveščice ili tetradi – osnovne jedinice knjižnog bloka. Na već oformljenu prvu i poslednju sveščicu Vozarović je lepio ili obični presavijeni predlist ili predlist koji se podvijao ispod. Najčešće je predlist bio jednobojan, svetloplave i svetlozelene boje. U pismu Vuku od 6. oktobra 1827. godine Vozarović traži da mu u Beču kupi, između ostalog, „crven, plavetan, zelen i beli“ papir. Očigledno se radi o papiru koji je koristio za predlist.

Uz kožni povez Vozarović je za predlist koristio moare, odnosno svilenkasti papir sa talasastim prelivima, koji takođe naručuje u pomenutom pismu Vuku.

Uz kožne poveze, ali i uz neke tvrde papirne poveze, Vozarović je koristio veoma dekorativnu marmoriranu hartija. Učenje tehnike marmoriranja hartije bilo je obavezno u sklopu izučavanja knjigovezačkog zanata, i pre i posle Vozarovićevog vremena, pa se može zaključiti da ih je Vozarović sam izrađivao.

Nakon zalepljenog predlista pristupalo se prošivanju knjižnog bloka.

Kožni i polukožni povezi Gligorija Vozarovića po pravili imaju pet prošivnih mesta, tri u koje bi se smestili kanapi i još dva za podvez (nuzvez).

Šivenje se vršilo pomoću lanenog konca oko tri  kanapa od kudelje, zategnuta na knjigovezačkom razboju, metodom „po dve“, odnosno naizmeničnim prošivanjem.

Po završetku prošivanja,  knjižni blok bi se smestio u drvenu stegu, a  povežnjak premazao tutkalom.

Sledeća operacija bila je obrezivanje knjižnog bloka pomoću knjigovezačke blanje, jer je nož – giljotina, koji se i danas koristi, konstruisan i ušao u upotrbu tek oko sredine 19. stoleća.

Dobijeni rez knjige Vozarović je ukrašavao prskanjem ili bojadisanjem u jednoj ili više boja. Koristio je zelenu, žutu, crvenu i plavu boju. Na nekim njegovim knjigama rubovi listova bili su opervaženi pravim zlatom, odnosno radio je zlatni rez. U pomenutom pismu Vuku, Vozarović naručuje zlato i srebro rečima „1 tuce parizer Gold 1 tuce srebra“. Tehnika izrade zlatnog reza je veoma složena i predstavlja viši stepen knjigovezačkog umeća. Preko dobro izglačanog reza i premazanog bolusa – crvenkaste zemlje, nanosilo se izlupano i odstojalo belance, koje je služilo kao vezivo. Na kraju su se pažljivo spuštali zlatni listići i nakon sušenja, ali ne potpunog, zlato se glačalo pomoću kamena, radi dobijanja visokog sjaja.

Preko postavljenih lepenki sa spoljašnje strane zalepo bi prethodno rasčešljane krajeve vezica od kanapa a preko njih krilce od predlista. Zatim je na krajeve povežnjaka, na zaglavlju i podnožju, zalepio kapitelnu, odnosno zaglavnu vrpcu, a ceo povežnjak prelepio hartijom. Zaglavna vrpca imala je dekorativnu, ali i konstruktivnu ulogu, tako što je dodatno učvršćivala krajeve povžnjaka. Vozarović je najčešće koristio krajnje jednostavnu zaglavnu vrpcu koju je pravio od jednobojnog ili dvobojnog parčeta tkanine presavijenog oko tankog kanapa. Međutim, na povezu knjige koju je radio dok je bio kalfa, vidi se ručno opletena jednobojna zaglavna vrpca, koja predstavlja složeniji oblik vrpce.

Knjigovezački alat za dekoraciju poveza

Za presvlačenje poveza Vozarović je koristio kožu, kombinaciju koža – marmorirana hartija, samo odštampanu hartiju ili samo marmoriranu hartiju.Zanimljivo je pomenuti da je Vozarović za korice kožnih i polukožnih poveze koristio lepenku, odnosno višeslojni karton debljine  od 1,5 do 3mm, a da je za neke papirne poveze (najčešće za „Golubicu“) koristio jako tanke daščice debljine 1–1,5 mm. Kožni povez iz ranih dana, rađen u Beču ima takođe drvene korice. U pismu upućenom Adolfu Bermanu, direktoru tipografije, od 20. avgusta 1834. godine, Vozarović napominje da „kožu, artiju i daske“ uvozi iz Cesarije i pregovarajući o ceni poveza razlikuje „kruto vezanje knjiga u artii“ i „vezivanje u koži“, pri čemu naglašava da je kožni povez 30 kr. srebra, a onaj u „artii“ 18 kr. srebra za „jedan jekzemplar“.

U ranije pomenutom pismu Vuku, Vozarović naručuje i kožu, tj. piše: „da mi kupite ½ kože crvenoga i finoga Marokena, zelene marokena, i braon, crnu, ovaj zeleni i crveni Mora biti kas leder, i to što može biti najfiniji i najtanji“.

Tradicionalno za presvlačenje korica, i kožom i papirom, koristio se lepak dobijen kuvanjem belog pšeničnog brašna.

Pripremljena maroken koža premazana lepkom od brašna, lepila se za hrpteni uložak, a zatim preko korica. Posebnu pažnju Vozarović je posvećivao oblikovanju kapice iznad kapitelne vrpce.  Kod poveza u polukoži Vozarović je radio male kožne uglove a zatim nepokriveni deo korica presvlačio marmoriranom hartijom.

Kožni i polukožni povezi nastali do kraja 18. stoleća, rađeni su tako što je koža direktno lepljena na povežnjak, čime se dobijao čvrsti hrbat. Prednost ovih poveza bila je veća čvrstoća, a nedostaci teža izrada kao i vremenom, oštećenje naslova i ornamenata zbog čestog presavijanja. Ovaj metod najpre je napušten u Francuskoj oko 1770. godine, a zatim do početka 19. stoleća i u ostalim zemljama. Novi povez imao je hrpteni uložak, tako da se prilikom otvaranja knjige hrbat odvajao od povežnjaka. Ovaj metod je bio jednostavniji za izradu a koža se prilikom otvaranja knjige nije lomila. Gligorije Vozarović je učio zanat u trećoj deceniji 19. stoleća, kada se novi metod već odomaćio, tako da svi njegovi povezi  imaju hrpteni ulažak.

Zagorka Janc, pišući o povezivačima srpskih knjiga kaže da je Vozarović posebnu pažnju pridavao ukrašavanju hrpta. I zaista, na osnovu uvida u njegove poveze može se zaključiti da hrbat odskače u bogatstvu ornamentike u odnosu na korice kožnog poveza, koje su, po pravilu ukrašavane samo uz ivicu. Za ukrašavanje hrpta Vozarović je koristio tehniku pozlate, zatim aplikacije u boji i ispupčena rebra.

Izrada pozlate na koži je delikatan posao – radi se nanošenjem belanceta, kao veziva, na kožu, a nakon njegovog sušenja, postavljaju su zlatni listići preko kojih se zagrejanim pečatom od bronze utiskuju ornamenti. Za ukrašavanje hrpta Vozarović je najčešće koristio filete, odnosno krasilice – alatke od bronze koje po obodu imaju ugraviran ponavljajući biljni ili geometrijski ornament, kao i pečate za otiskivanje  pojedinačnih ornamenata i vinjeta.

Rebra na povezima sa hrptenim uloškom imaju isključivo estetsku funkciju, podsećajući na ranije poveze sa čvrstim hrptom, kod kojih su rebra, bila kanapi koji se odslikavaju ispod navučene kože.

Hrbat sa rebrima kod Vozarovićevih poveza je veoma osoben: po pravilu ima šest rebara, koja su jako široka i nalaze se čak i na krajevima. Raspored rebara je takav da je rebro u podnožju hrpta najveće (oko 25 mm), u zaglavlju je oko 15 mm, a ostala četiri su iste širine (oko 10 mm), dok su polja između rebara jednaka. Ovakav raspored rebara odgovara prirodi čovekovog perspektivnog gledanja, kao i estetskoj zakonitosti po kojoj teška stvar uvek ide na dno kompozicije.

Tradicionalno, rebra su delila hrptenu površinu na polja, koja su bila ukrašavana. Međutim, Vozarović unosi jednu novu ornamentalnu ideju. On koristi jako široka rebra, koja postaju glavni nosilac dekoracije, dok mu polja između njih služe samo za ispisivanje naslova knjige i broja toma. Rebra pozlaćuje tako što pomoću fileta izvlači niz ornamentalnih traka, međusobno oivičenih pravim linijama. Ornamentalne trake najčešće čine stilizovana cvetna loza, palmete i vinova lozica sa grozdovima, kao i geometrijske forme,

Ovoj način raspodele rebara na hrptu kao i samo ukrašavanje osobenost je Vozarovićevog rada, jer pre njega ovaj stil nije zabeležen.

Međutim, većina poveza s kraja 18. i početka 19. stoleća ima ravan hrbat. Tu praksau sledio je  Vozarović, jer od trideset sedam utvrđenih njegovih poveza u kožnom ili polukožnom povezu, trideset jedan je sa ravnim hrptom.

Kod nekih poveza sa ravnim hrptom pozlata predstavlja jedino dekorativno sredstvo, dok  kod drugih  Vozarović uz pozlatu koristi aplikacije u boji. Posebno su dekorativni povezi gde je Vozarović koristio aplikacije, pored uobičajenih mesta, za naslov i tom, u zaglavlju i podnožju hrpta. Takav primer su Dela Dositejeva iz Biblioteke manastira Hilandar, gde su sve aplikacije u crvenoj boji bogato pozlaćene.

Vozarović  je najčešće hrptenu površinu delio na pet polja pomoću horizontalnih ornamentalnih traka. Kao i uvek, u drugom i četvrtom polju, računajući od zaglalja, nalaze se naslov i broj toma, dok su zaglavlje i podnožje najbogatije ukrašeni.

U dekorativnim rešenjima Gligorija Vozarovića nalazimo potpunu ravnotežu, sklad, osećaj za kolorit i pogođenu pravu meru u rasporedu. Učeći kod bečkih knjigovezaca, Vozarović je stekao visoku zanatsko-umetničku kulturu, koju je primenio na povezima, ostavljajući na njima i prepoznatljiv trag svoje osobene kreativnosti.

Autor teksta: Aleksandar Ćeklić. Umetnički povezi i restauracija knjiga. Rad je pročitan na međunarodnom skupu „Stara, retka i umetnička knjiga – juče, danas, sutra“ U Biblioteci grada Beograda 16. 12. 2010. godine

2 Comments

Napiši komentar