U svojoj posthumno izdatoj zbirci članaka pod nazivom “Kroz knjige i književnost” (1937), mladi i supertalentovani Branimir Ćosić (1903-1934) postavio je jednu vanvremensku “dijagnozu” dva opozitna tipa ljudskog karaktera. U kritici dela predratnog romantičarskog pisca Stojana V. Živadinovića, koju čini trilogija “Karađorđe” (1930), “Hajduk Veljko” (1932) i “Vujica Vulićević” (1933), Ćosić se bavi shvatanjem da “istoriju stvaraju heroji”. I tu on kaže sledeće:
Rodi se tako heroj i bez obzira na poredak stvari u svetu, bez obzira na sredinu, on preko noći promeni ustrojstvo jedne države, stvori sudbinu jednog naroda. Istina, to ne ide uvek glatko i lako jer je svet pun zavidljivih ljudi koji iz puke zlobe samim tim što imaju crnu i opaku dušu (uvek je tu reč o visokim i niskim dušama), svim silama rade na tome da onemoguće velikog čoveka ali se, zato što je veliki, a crpeći svoju snagu iz svoje sopstvene ličnosti, sve na kraju savlada. Čak, ako se dopusti da lično i podlegne, skoro uvek njegovo veliko delo, delo koje je, kao što se zna, isključivo on sam, on jedini stvorio. Slika koju tako dobijamo beskrajno je slikovita. Dole u nizini opšti puk, mrak, zavist, sitno gmizanje za ličnim interesima, uski horizonti bez proročkih vizija; a nad tom dolinom plača obavijeno maglama sumpornih isparenja nekoliko velikih ljudi, nekoliko heroja dižu planine, uređuju i preuređuju svet.
Iako je Ćosić ovo napisao u negatvnom kontekstu, kritikujući Živadinovićev hiperromantičarski pogled na Prvi srpski ustanak i suprotstavljajući se piščevom shvatanju istorije, nevoljno i nesvesno je ispisao onovremenu i uvek savremenu dijagnozu ljudskih duša, onih velikih i retkih, koji se ne savijaju i koji menjaju svet, i onih nasuprot njima čiji su, kako je napisao, horizonti uski i gmižu u mraku vođeni samo sitnim ličnim interesima. U današnjem, u svemu uniformisanom, globalnom selu, gde se svaki pokušaj herojstva proglašava za antiherojstvo, gde se biti drugačiji ne prašta, gde se kritičko mišljenje ne uvažava, već se etiketira kao na polici sa svežim povrćem i onim trulim na popustu, ove Ćosićeve reči ponovo dobijaju na značaju, pa ih zato vaskrsavam i završavam rečima kojima je Ćosić završio svoju kritiku: “Malo obnove gospodo! Otvorite prozore svojih književnih kabineta i istorijskih seminara.”
