Ispred sebe imam knjigu Jovana Radonića u kojoj je 1938. godine objavio svoje članke, prethodno rasute po raznim časopisima i listovima za 45 godina svog rada. Pišući ovaj tekst najviše sam se oslanjao na Radonićev istoimeni članak iz 1938., dopunjen savremenim podacima i ilustracijama, pojedinim objašnjenjima i linkovima, kako bi se čitaoci lakše orijentisali.
Na jednoj okomitoj steni, severoistočno od varošice Gajslingena (Geislingen) u Virtembeškoj (Baden-Württemberg), na pruzi od Ulma ka Štutgartu, izdižu se još i danas ruševine nekog starog burga. U tom kraju, još u 13. veku postojala je moćna porodica grafova od Helfenštajna, čija je moć i ugled u Švabenlandu (Schwabenland, Swabia), kako se nazivao taj kraj, bila na vrhuncu tokom 14. veka. Po njihovom prezimenu je prozvan i pomenuti burg Helfenštajn (Helfenstein), čijim je hodnicima i odajama u drugoj polovini 14. veka hodala srpska knjeginjica iz Bosne, Marija, ili kako je nazivao istoriograf Osvald Gabelkover “bosanska hercežica”. Ono što danas znamo o ovoj srpskoj knjeginjici možemo zahvaliti nemačkom istoričaru Kerleru, koji je početkom 19. veka u Ulmu objavio istoriju porodice grafova od Helfenštajna, kao i dvojici mađarskih istoričara, Vertneru i Talociju.
Knjeginja Marija je u dalekoj Švapskoj preživela i direktnu lozu dinastije Nemanjića, i boj na Kosovu 1389, i smrt mlađeg brata joj, Tvrtka I Kotromanića, i poraz rođaka joj, kralja Sigismunda kod Nikopolja 1396.
Muž knjeginje Marije Urlih V Stariji (†1372), izdanak porodice grafova od Helfenštajna, sredinom 14. veka bio je državni namesnik u Alzasu i gornjoj Švapskoj, i vrlo omiljen na dvoru cara Karla IV Luksemburškog (1316 -1378). Na Karlovom dvoru Urlih je došao u dodir sa ugarskim i poljskim kraljem Ludvigom Velikim od francuske loze Anžu (Lajoš, Ludovik I Anžujski, 1326-1382), čiji su dvori u Višegradu (Visegrád) i Budimu u to vreme bili čuveni u celoj Evropi po raskoši i bogatstvu. Dvori kojima je upravljala Ludvigova majka, kraljica (1) Jelisaveta (Elizabeta), ćerka poljskog kralja Vladislava Lokjeteka i unuka Kazimira od Kujavije, poznati po raznovrsnim zabavama i razonodama, kao i posebnom uređenju života, privlačili su princeze sa siromašnijih i manje poznatih dvorova. Između ostalih princeza, sredinom 14. veka na dvor kraljev došla je i Jelisaveta (2), kći bosanskog bana Stefana II Kotromanića i treće mu žene, poljske princeze Jelisavete (3), koja je po ocu Kazimiru bila nećaka kraljici Jelisaveti, majci kralja Ludviga Anžujskog. U našim starijim knjigama imena stranih vladara su posrbljena ali drugačije nego što se čini danas. Kako se ne bi zbunili od silnih Jelisaveta ili Elizabeta, pojasniću ispod.
- (1) Jelisaveta kraljica, majka kralja Ludviga (Lajoša) Anžujskog. Radi se o kraljici poznatoj i kao Elizabeta Poljska (1305-1380), ili na poljskom Elżbieta Łokietkówna, unuci Kazimira od Kujavije (Kazimir II Pjast) . Bila je supruga Karla Roberta I (1316-1378) kralja Ugarske (1310-1342). Karlo Robert je otac Ludovika Anžujskog, kralja od 1342. godine.
- (2) Jelisaveta Kotromanić (1340-1387) kći bosanskog bana Stefana II Kotromanića i Jelisavete Pjast (3), supruga kralja Ludviga (Lajoša) I Anžujskog i kraljica Ugarske i Poljske. Vidi tekst “Oštri kamen grad despota Pavla Bakića”
- (3) Jelisaveta Pjast Kotromanić (1302-1345), kći Kazimira II Pjasta, supruga Stefana II Kotromanića i majka Jelisavete Kotromanić (2).
- (4) Jelisaveta Nemanjić (1270 -1331), srpska princeza, ćerka srpskog kralja Dragutina i Kataline Arpad, ćerke ugarskog kralja Stefana V. U jesen 1284. godine udala se za bosanskog bana Stefana I Kotromanića. Majka je bana Stefana II Kotromanića.
Kao što se vidi iz priloženog, Jelisaveta kraljica (1) je bila unuka Kazimira Pjasta, Jelisaveta Pjast Kotromanić (3) bila je ćerka Kazimirova, dok je Jelisaveta Kotromanić (2) po Kazimirovoj liniji bila nećaka Jelisaveti kraljici (1), majci Ludviga Anžujskog. Bosanska princeza Jelisaveta (2) bila je u četvrtom stepenu srodstva i sa samim ugarskim kraljem i svojim mužem Ludvigom Anžujskim, jer je baba njenog oca Stefana II Kotromanića bila Katalina Arpad, ugarska princeza i srpska kraljica, supruga kralja Dragutina Nemanjića. Katalina Arpad bila je kći kralja Stefana V Ugarskog, dok je baba ugarskog kralja Karla Roberta, oca kralja Ludviga Anžujskog, bila Marija, mlađa ćerka spomenutog kralja Stefana V Ugarskog. Preko spomenute Kataline (pominje se i kao Katarina) dospeli su Nemanjići u srodstvo sa Anžujcima.
Pored bosanske princeze Jelisavete (2) bila je na ugarskom dvoru u Višegradu i njena starija sestra od strica, Marija, kći banova brata Vladislava (Vladislav Kotromanić (1295-1354) sin Stefana I Kotromanića i Jelisavete Nemanjić (4), brat bana Stefana II) i Jelene Šubićeve, a rođena starija sestra potonjeg bosanskog kralja Tvrtka I. Kao treća mlada knjeginjica na dvoru u Višegradu bila je Ana, kći umrlog hercega Hajnriha od Švajdnica i Jauera i bogata naslednica. Sve te mlade devojke provodile su veselo dane na dvoru mladoga udovca kralja Ludviga (čija je prva supruga Margareta, ćerka cara Karla IV, preminula 1349.). Ali iako u srodstvu, između Ludviga i Bosanke Jelisavete (2), koja beše skoro još dete, došlo je do intimnih odnosa. Godine 1353., meseca jula, trinaestogodišnja Jelisaveta udala se za svog četrnaest godina starijeg rođaka Ludviga od Anžuja.
Papa je naredio biskupima da, uprkos bliskom srodstvu, brak taj blagoslove kako se ne bi izazvale neprilike i teški skandali. Malo ranije, u mesecu maju, car Karlo IV Luksemburški se po treći put ženi, ovog puta sa Anom, pomenutom bogatom naslednicom i drugaricom Jelisavete i Marije.
Marija, kći Vladislava i bratanica bana Stefana Kotromanića nije se mogla nadati tako sjajnoj udaji kao njena sestra Jelisaveta i drugarica Ana. Visoka i stasita, kako je prikazana na jednom pečatu u virtembeškoj državnoj arhivi, Marija je prilikom sahrane mlade kraljice Margarete (1349) zapala za oko moćnog grafa Ulriha V od Helfenštajna. Kralj Ludvig je bogato opremio ženinu sestru i svoju rođaku Mariju. Pored opreme, u ime miraza darovao je i u novcu 10.000 zlatnih forinti. U sačuvanom inventaru opreme spominje se 38 dušeka, jastuka i posteljine, sve izrađeno od svile, a neki i od hermelina (hermelin=velika lasica). Od garderobe Marija je u Švapsku nosila 14 ogrtača: 6 od hermelina, 4 od šarena krzna i 4 od tafta (taft=svilena tkanina), zatim 3 putničke bunde, 11 donjih kaputa, 11 žipona (podsuknja), 7 haljina, 5 košulja, nekoliko ubrusa i izvezenih pokrivača za glavu, nekoliko velova, jednu zlatnu hercešku krunu i još 11 manjih zlatnih kruna kao ukras za veliku. Pored navedenog spisak je podugačak, a verovato se i bosanski dvor postarao da uveća opremu mlade Marije. Sa tako bogatom opremom napustila je knjeginica Marija, u jesen 1351., Višegradske dvore.
Ispod Višegrada, na desnoj obali Dunava, ispraćena je od dvorske svite i uz pratnju ugarskih velikaša isplovila put Pasave, gde su novu mladu dočekali vitezovi, vazali grafa Ulriha. U Ulmu je Mariju dočekao mladoženja sa dvorskom svitom i vazalima. Putem do Gajslingena mnogobrojan narod pozdravljao je mladu gospodaricu, dok su zvona sa katedrale oglašavala ulazak u grad, sedište grafa Helfenštajna. Svadba je obavljena u katedrali Gajlingenškoj uz prisustvo velikog broja male i velike vlastele iz raznih krajeva. Oženiti Mariju, ćerku iz vladarskog doma, za grafa Ulriha je verovatno bila i stvar prestiža. Smatra se da je Marija bila svesna svog porekla i višeg statusa i da je uz titulu Grafica od Helfeštajna često dadavala i Vojvotkinja od Bosne. Svoje donacije potpisivala je sa “Maria Herzogin von Bosnien”.
Marija je grafu Ulrihu rodila šest sinova i tri kćeri. Prvorođenom sinu ime beše Ludvig, po ugledu i u čast kralja Ludviga Anžujskog.
Treba istaći da Marija nije bila obična plemkinja. Imala je neobično dosta uticaja i bila prilično samostalna, takođe je istupala nezavisno od svog muža Ulriha. Pretpostavlja se da je ona uticala na podelu grofovije Helfenštajn na dva dela, između braće Ulriha V Starijeg i Ulriha VI Mlađeg. Porodica je podeljena na dve grane: Helfenstein-Wiesensteigen i Helfenstein-Blaubeuren. U jesen 1365. godine ratovala je Marija sa opatom Konradom od Elhingena, blizu Ulma, pa je na Božić načinila sa njim primirje do 2. februara 1366. godine. 1371. godine dobila je svoje imanje u Berunštatu. Meseca maja 1372. Marija je postala udovicom. Ulrih je uhvaćen i odveden u burg Ramštajn Erharta od Falkenštajna, gde ga 5. maja 1372. godine zaklaše u postelji. Nije jasno zbog čega je graf ubijen, ali se udovica već u junu iste godine nagodila sa ubicama.
Sledeće 1373. godine Marija je regulisala svoje udovičko pravo tako što joj je sin Konrad ustupio burg Iberkingen (Bad Überkingen), gde je i provela poslednje godine svog života, u dvorcu Bühringen. Ulriha su nasledili sinovi Konrad i Fridrih, dok su Ludvig i još dvoje braće izabrali crkvenu službu. Imena ostalih sinova su Vilhelm, Hans i Ulrih. Imena njihovih kćeri bila su Agnes, Beatrisa i Marija, udata za mađarskog plemića. Period Marijinog života nakon smrti supruga bio je opterećen raznim finansijskim problemima koji su nju i sinove prisilili da se zaduže, a zatim i da prodaju jedan deo poseda gradu Ulm, uključujući i porodični zamak Helfenštajn. Nakon gubitka dela zemlje, porodica Helfenštajn izgubila je i veliki deo političke moći i uticaja.
Na jednoj povelji sačuvan je pečat bosanske hercežice u dalekom Švabenlandu. Na njemu je prikazana lepa vitka žena s krunom na glavi. U desnoj ruci drži grb Helfenštajna: slon na tri brežuljka, a u levoj grb s jednoglavim orlom. Na pečatu je latinski natpis: Sigillum Mariae, comitissae de Helfenstein, tj. pečat Marije grafice od Helfenštajna.
Grafica Marija ostala je udovica u najboljim godinama, nadživevši grafa Ulriha skoro 31. godinu. Nije poznato da li je tokom tog vremena ikada posetila Ugarsku i Bosnu. U godinama koje su dolazile loše vesti stizale su jedna drugu. Smrt kralja Ludviga od Anžuja 1382., nasilna smrt njene mlađe sestre i dobrotvorke kraljice Jelisavete 1387., kao i smrt brata, kralja Tvrtka (u martu 1391.).
Grafica Marija umrla je 28. marta 1403. godine. U mestu Iberkingenu kod Gajslingena sačuvao se na grobu grafice Marije, knjeginjice sa dalekog juga, ovaj natpis u stihovima: “Овде лежи књегиња Марија, пуна врлина и благости. Њу, босанску херцежицу, послао је праведни краљ Лудвиг с богатим поклонима у Швапску старом Улриху Хелфенштајну, кога убише 1372. године. Пуна части књегиња одликовала се врлинама. За њеним издашним столом нахрањен је многи бедник и сиромах. Њена многобројна послуга утркивала се да им донесе вина и хране, те су је сиромаси славили. Часна кнегиња и матрона беше круна за све свештенике којих се она вазда сећала. Стога, часни оци, молите се за спас њене душе да одлети пут небеса пред престоље свемогућег Бога, да јој даде вечито насеље. Умрла је у петак на појутарје св. Марка, лета господњег 1403, 28. марта.”
Ovaj natpis na grobu grafice Marije je danas skoro izbledeo, ali je bio jasan i čitljiv u 17. veku, kada je 1627. godine preminuo graf Rudolf III, poslednji muški izdanak znamenite kuće grafova od Helfenštajna.
Fotografije: Google.com, Wikipedia.org, Hyperleap.com
