Za list “Beogradska sirotinja” nikada nisam čuo i nikada ga nisam video, sve do pre nekoliko dana. Posetivši jednog starog i iskusnog beogradskog kolekcionara, dok smo uz kafu čavrljali o knjigama, iz jedne kožne kutije izvuče par brojeva ovog 119 godina starog časopisa.
– Jesi li video nekada ovo, upita me.
– Nikada, odgovorih. Mogu li da fotografišem, upitah.
– Naravno, ti možeš, odgovori ovaj stari knjiški vuk.
Šta da vam kažem, obradovao sam se kao malo dete. I kako ovaj događaj ne bi pao u zaborav, a sa njim i retka “Beogradska sirotinja”, reših da napišem o tome kratak tekst i prenesem ovo preko vek staro ali, čini mi se, još uvek aktuelno i vrlo poučno štivo.
Prvi broj lista “Beogradska sirotinja”, koji izgleda kao podlistak nekih novina, izašao je 1903. godine sa podnaslovom “Beleške bivšeg staraoca sirotinje Pet. M. Niketića”. Štampar je “Električna štamparija S. Horovica”, koja se nalazila u Beogradu, u ulici Cara Uroša br. 5. U uvodu prvog broja g. P.M. Niketić kaže sledeće (tekst je originalan sa onovremenim pravopisom, dok su pojedina objašnjenja stavljena u zagradu):
Slušali ste o sirotinji: Londonskoj, Berlinskoj, Bečkoj itd. Gledali ste na beogradskoj pozornici sirotinju Parisku, ali retko će ko poznavati Beogradsku sirotinju. Zato puštam pred čitaoce ove moje beleške, te da je bar koliko toliko pozna: Nazovi evropska civilizacija naglim korakom dolazi nam u goste, a sa njom i sirotinja, jer je sirotinja plod ove civilizacije. Mi treba da budemo spremni da je dočekamo.
Ove beleške po savetu prijatelja, puštamo u štampu iz ova dva razloga: prvo, što mnogi kod nas ne zna i ne poznaje dobro beogradsku sirotinju i drugo, što tek kada se sirotinja dobro poznaje, može se raditi na popravci njenoj, a i poraditi da je što manje bude…
Mnoge od ovih beležaka štampane su prošle godine u novinama opštine Beogradske, ali su sad mnoge nove a stare su popravljene i dopunjene.
Mnogi se tuže na našu sirotinju i vele kako je mi i nemamo, kako je lenja i neradna. Ali ja to mišljenje ne delim; biće nešto od ovog poslednjeg, ali je više onog starog srpskog ponosa koji je za poštovanje i uvažavanje, a nije za podcenjivanje i ubijanje. Meni je poznato sirotinje koja trpi i glad i žeđ i zimu, ali nikako neće pristati da radi kakav posao koji ona drži da nije za nju, niti će zamoliti koga za pomoć. Ovaka je sirotinja za poštovanje.
Naša inteligencija i u ovome nosi jedan težak greh na duši. Ona je ili neumešna ili sebična, te je gotovo uvek gledila svoje lične račune, a vaspitanja narodnog slabo se sećala. Ona nije svoj narod vaspitala za rad i osećaj dužnosti, a bez ovoga dvoga danas se teško živi u svetu ili prostije reći nije ga spremila za život. U potvrdu ovoga navodim ovde primere.
Čak gore na Savincu (stari naziv jednog dela današnjeg Vračara), u Baba-višnjinoj ulici, živeo je pre godine dana jedan jorgadžiski radnik po imenu Josif M. Josif je rodom iz rudničkog okruga; došao je ovde još mali; tu izučio zanat, pa tu i ostao. Kad je odrastao oženi se i Bog ga obdari decom. Imao ih je ravno sedmoro: pet ženskih i dvoje muških. Kako je Josif bio vredan i sposoban radnik, radio je i zarađivao dobro, jer je pored ishrane svoje mnogobrojne porodice još toliko zaradio, da je kupio i jednu malu kućicu u gornjoj ulici; tek što vele da čovek ima krova nad glavom.
Dok je on bio zdrav i živ, porodica mu je živela lepo a nije ni pomišljala, da jednog dana može ostati bez hranitelja i branitelja. Ali jednog dana, on se teško razbole i posle kratkog bolovanja umre, a porodica mu ostane bez pare u kući, a ni jedno čeljade nije bilo sposobno da što god privredi, i ako ih je bilo dosta odraslih, jer se ni jedno za to nije spremalo; oni su mislili da će Josif večito živeti, da se za njih brine. U ovoj nuždi žena se obrati opštini za pomoć. Evo, šta mi je ona sama pričala:
– Pre petnaest dana umro mi je muž, i ostavio me sa sedmoro dece bez igde ičega. Od sedmoro dece petoro su mi ženske a dvoje muške. Najstarijoj ćerci ima 20 godina, svršila je Višu Žensku Školu; ostala su mlađa i ona još uče školu. Muškarci su još mali: jednom je tek pet a drugom tri godine.
– Kad smo decu školovali, nadali smo se, da će postati učiteljice, pa tako pomoći i nama i njima, ili evo, sad je izišao zakon, da one ne mogu biti učiteljice, celo školovanje i toliko muka i njina i naša propala je; one danas nisu ni zašto i sede zaludne kod kuće, i čekaju da im se gotovo donese, a ja nisam u stanju danas ništa da zaradim, pa sam došla kod vas, da vas zamolim i za pomoć i za savet šta da radim?
Ja odem u stan ove porodice i uverim se na žalost, da je njeno kazivanje u svemu istinito, i opština joj pruži jednu malu privremenu pomoć, ali je beda ove porodice bila toliko velika, da joj je bilo sad teško pomoći. Da je majstor Josif podavao svoje ćeri na razne zanate mesto u Višu Žensku Školu, porodica sad ne bi do ove bede došla, ali eto, tako je danas naše društveno vaspitanje… kad god što radimo, pomišljajmo na posledice!
U nastavku “staraoc beogradske sirotinje” g. Niketić navodi suprotan primer:
Opet na Savincu, samo u drugoj ulici, živeo je neki krojač N. Rodom je iz Banata, prešao je u Srbiju pre 20 godina sa ženom i dvoje dece, a ovde je rodio troje, tako ih sad ima svega petoro: jednog muškarca i četvoro ženske. Sina je dao na školovanje a ćeri kao siromah nije hteo dati na školovanje. “Školovanim ćerima trebaju novci, a ja ih nemam” veli on. Čim je koje dete svršilo osnovnu školu, on ga je upućivao na zanat. Tako jednu je dao na štamparski zanat, drugu na knjigovezački, treću na krojački, a četvrtu da bude mašamoda (mašamoda, modeskinja, šamotkinja, u govoru Srba u Vojvodini označava osobu koja izrađuje i prodaje ženske šešire i sitne ženske ukrase). Sedeo sam u komšiluku i svake subote gledao kako su mu ćeri donosile svoje zarade i on radio ili ne ili bolje reći: imao rada ili ne, nije nikad trpeo oskudicu u porodici. Pa čak i da je umro, njegova bi porodica malo osetila, jer su članovi njegove porodice bili vaspitani i spremni za život.
