Najozbiljnija istorijska studija na temu istorije srpskih srednjovekovnih manastira i monaštva objavljena je pre više od 100 godina i delo je Dr Vasilija S. Markovića. Ovo stoji, uzevši u obzir da do danas nije napisan nijedan približno kvalitetan rad kao što je Vasilijev. Knjiga “Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji” objavljena je 1920. godine u Srpskoj manastirskoj štampariji, Sremski Karlovci.
Vasilije Marković bio je đak poznatog istoričara Dr Stanoja Stanojevića i kako sam Stanojević piše u predgovoru pomenute Markovićeve knjige:
“Bio je moj najvredniji slušalac i najbolji đak. Već u prvom semestru on se istakao među svima svojim drugovima svojom neobičnom vrednoćom i velikim interesom za nauku. On je odmah počeo raditi na srpskoj istoriji sa punom snagom i sa mnogo izgleda na uspeh. Već u prvim semestrima, on je aktivno učestvovao u seminaru interpretišući izvore, prikazujući razna istorijska dela i pokušavajući i sam da rešava neka istorijska pitanja. Već onda je on osobitu pažnju obratio istorijskoj geografiji srpskih zemalja i istoriji srpske crkve. Na obradi te dve oblasti naše istorijske nauke radio je on i posle toga sve do svoje smrti. Iz toga je doba, kao rezultat njegovog rada u seminaru, njegova rasprava: Odnosi Dubrovčana sa Srbijom, od 1358 do 1362 god. (Letopis 244, 1907, 54-71).”
Stanojević i Marković su imali kratku, ali plodnu saradnju. Za Stanojevićevu “Istoriju Bosne i Hercegovine” (Beograd 1909), Marković je izradio dve istorijske karte. Za drugo izdanje Stanojevićeve “Istorije srpskoga naroda za srednje i stručne škole” (Stanojević, Zrnić, knj.1-2, Beograd 1910), izradio je dvadeset istorijskih karata. Pripremio je za štampu i veliki “Istorijski atlas”, koji je bio prihvaćen od Akademije i primljen za štampu, međutim usled ratova i odugovlačenja Markovića, koji je stalno dopunjavao materijal, bojeći se da nije dovoljno savladao materijal, njegov “Istorijski atlas” nikada nije štampan. Stanojević je 1925. godine, pet godina nakon smrti Vasilija Markovića, u Zagrebu izdao svoj “Istorijski atlas za opštu i narodnu istoriju (kartografska građa)”.
Do svoje prerane smrti, Vasilije Marković objavio je sledeća dela i članke:
- “Odnosi Dubrovčana sa Srbijom, od 1358 do 1362 god.” (Letopis 244, 1907, 54-71);
- “Jesu li srednjevekovni Srbi smatrali Makedoniju Bugarskom” (Zabavnik : dodatak “Srpskih novina”, Krf 1918, link), izdata i na francuskom jeziku 1919. godine;
- “Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji” (Sr. Karlovci 1920);
Uprkos činjenici da je tokom svog kratkog života dosta dao srpskoj istoriji, to nije bilo dovoljno da ga njegov profesor i kolega Stanojević uvrsti u svoju “Narodnu enciklopediju srpsko-hrvatsko-slovenačku” iz 1929. godine. Dr Vasilija S. Markovića tamo nema.
Dr Vasilije Marković Alađuz (1882-1920) bio je prvi doktor istorijskih nauka koji je tu titulu stekao na Beogradskom Univerzitetu. Rođen je u Stranjanima, u blizini Prijepolja, 3. decembra 1882. godine, gde je osnovnu školu završio kao najbolji učenik i od države dobio stipendiju za nasatavak školovanja. Gimnaziju je pohađao u Skoplju, gde se istakao kao jedan od najboljih učenika, zatim u Solunu, dok Veliku Školu pohađa u Beogradu. Po svršetku Velike Škole provodi tri godine na mestu nastavnika gimnazije u Pljevljima. U novembru 1908. daje ostavku na državnu službu i posvećuje se doktorskoj disertaciji na temu: “Istorija srpskih manastira”, koju je sledeće 1909. godine odbranio na Beogradskom univerzitetu. Predsednik ispitne komisije bio je dekan Mihailo Petrović, čuveni Mika Alas. Pored Vasilija, doktorski ispit položio je i Radosav Jovanović, pa su tako njih dvojica postali prvi doktori istorijskih nauka koji su tu titulu, koja nikada nije ozvaničena, stekli na domaćem univerzitetu. Ratovi od 1912. do 1918. sprečili su ih da objave svoje radove. Jovanović, na kraju, svoj rad nikada nije objavio, dok je Marković štampanje svog započeo, ali ga je smrt sprečila u završetku tog posla. Usled pomenutih događaja, tek je Grk Mihailo Laskaris, kao treći koji je odbranio disertaciju na Beogradskom univerzitetu, bio i zvanično promovisan u doktora istorijskih nauka. Laskarisev rad nosio je naslov “Vizantiske princeze u srednjevekovnoj Srbiji : prilog istoriji vizantiskosrpskih odnosa od kraja XII do sredine XV veka” (Beograd 1926). Nakon položenog doktorskog ispita Marković je postavljen za nastavnika II beogradske gimnazije. Februara 1914. polaže profesorski ispit. Tada mu je ponuđeno mesto profesora na univerzitetu, ali ga je odbio želeći da se pripremi za položaj profesora Bogoslovskog fakulteta.
Tokom komitske borbe u Staroj Srbiji, tesno je sarađivao sa komitskim vojvodama, pogotovo sa svojim velikim prijateljem Sretenom Vukosavljevićem. Učestvovao je u svim ratovima od 1912. do propasti kraljevine Srbije 1915. godine, a posebno se istakao tokom Kumanovske bitke. Po prelasku Albanije sa vojskom, biva postavljen na mesto komesara engleske bolnice Vunded Alajs i 1. oktobra 1916. sa 25 ranjenika biva prestacioniran u Voden. Na tom položaju ostaje do 1917. kada biva penzionisan sa činom rezervnog podoficira i upućen u Atinu da radi na našim nacionalnim stvarima. Tamo je ostao sve do oslobođenja. U Atini piše raspravu „Da li su srednjovekovni Srbi smatrali Makedoniju bugarskom?“, koja je objavljena u Zabavniku (br. 11-13, Krf 1918). Ista, 1919. biva prerađena i proširena, a zatim prevedena na francuski jezik tokom Versajske mirovne konferencije.
Dr Vasilije Marković iznenada je preminuo 6. februara 1920., u 37. godini života, kao jedna od poslednjih žrtava španske groznice. Stanoje Stanojević i Nikola Radojčić posthumno su izdali njegov doktorski rad „Pravoslavno Monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji“, gde su se u pogovoru oprostili od svog kolege i prijatelja:
“Tužnu dužnost izvršujemo, ispraćajući u svet ovu knjigu našeg prijatelja kao posmrče. Kada je bio najbliže ostvarenju svojih nada i stajao na pragu da postane profesor univerziteta, za što se godinama savesno spremao, iznenada ga je stigla smrt, presekla je sve njegove lepe i poštene namere, otkinula ga je od njegovih milih, a našoj nauci oduzela jednoga od najsavesnijih i najspremnijih radenika… Štampanje ove knjige već je bilo započelo i prva su dva tabaka bila potpuno spremljena za štampu, kada je naš prijatelj, iza kratke bolesti, 6. februara 1920. naglo umro. Mi bi se ogrešili o njegovu milu uspomenu i o našu nauku, kad bi pustili da ovo delo ostane neizdano, jer je ono prvi ozbiljni naučni pokušaj, da se prouči i prikaže celokupna prošlost pravoslavnog monaštva i manastira u srednjevekovnoj Srbiji.”
U novije vreme ova knjiga doživela je dva svoja reprint izdanja.
Završio bih ovaj tekst rečima Dr Dragiše Bojovića štampanih u kratkom pogovoru reprint izdanja iz 2002. godine: “Marković, za razliku od nekih drugih srpskih istoričara, srpsku istoriju posmatra u kontinuitetu, a ne samo od vremena Nemanjića. On je jedan od onih srpskih istoričara na koga se ne mogu odnositi reči Nikole Radojčića, a koje treba još jednom naglasiti “Kako mi je bilo žao gledati gde naši istoričari često puštaju Nemanjićku državu da iz ničega iznikne… Gde je, ikada, tako moćna država izrasla iz ničega?”
