Zibaldone, ili pun naslov “Zibaldone misli”, predstavlja svojevrsnu zbirku, lični dnevnik koji u sebi sadrži veliki broj beleški, razmišljanja, filozofskih zapažanja i analiza, književnih kritika i aforizama, koje je na ukupno 4.526 stranica, između jula/avgusta 1817. i decembra 1832. godine, napisao Đakomo Leopardi (1798-1837), italijanski pesnik, filozof, pisac i filolog. Spisi su posthumno objavljeni u sedam tomova 1898. godine sa originalnim naslovom “Pensieri di varia filosofia e di bella letteratura” (Razne misli o filozofiji i književnosti). Leopardi poredi nevino i srećno stanje prirode sa stanjem modernog čoveka, iskvarenog preterano razvijenom sposobnošću razuma koji, odbacujući neophodne iluzije mita i religije u korist mračne stvarnosti uništenja i praznine, može samo stvarati nesreću. “Zibaldone” je mešavina filozofskih napomena, šema, celih kompozicija, moralnih refleksija, sudova, eruditskih rasprava i raznih utisaka. Izbor iz dela Zibaldone objavljen je na srpskom jeziku 2005. godine (Filip Višnjić Beograd 2005, izbor i prevod Aleksandar V. Stefanović).
Đakomo Leopardi rođen je 1798. godine. Umro je 14. juna 1837. godine u 39. godini života. Danas se smatra jednim od najvećih lirskih pesnika italijanskog romantizma i jednim od najznačajnijih pesnika evropske poezije XIX veka.
- Velike istine su tu, ali ih valja dobro odmeriti. Razum je neprijatelj svega što je veliko; razum je neprijatelj prirode; priroda je golema, razum je malen. Ovim želim reći da je čoveku teže doći do veličine što je razboritost više njime ovladala…
- Nesreća ljudska, u poređenju sa onom kod životinja, predstavlja jedan od najvećih dokaza besmrtnosti duše … Sposobnost da se predvide nesreće, koju životinje nemaju, strasti, nezadovoljstvo sadašnjicom, nemoć da se ispune sopstvene želje, i da ne spominjemo sve druge izvore koji sprečavaju sreću, čine od nas neizbežno i u suštini nesrećnike, i to zbog same naše prirode koja pretpostavlja to stanje i nije u moći da ga izmeni. Ovo samo pokazuje da naše postojanje nije vremenski ograničeno kao kod životinja, jer se ono protivi zakonima koje priroda stalno sledi…
- Otpor podstiče i daje snagu da se obavi i sprovede do kraja ono što se započelo. Ako bih uradio deset stvari bez otpora, uz otpor bih uradio petnaest ili dvadeset. I to iz apsolutne rešenosti i čvrste volje, a ne usled dejstva mehaničkog viška primenjene snage, veće od one koja je potrebna da bi se savldao suočeni otpor…
- Najveća moguća sreća čovekova na ovome svetu je kada živi smireno, u duševnom raspoloženju gajeći vedru i sigurnu nadu u mnogo bolje dane…
- Ali kada se spozna i izgubi takva sreća, nada više ne može da nas zadovolji i nesreća se uvlači u nas. Jedno nesrećno iskustvo čini uvek nadu težom i živost doživljene sreće neće nikada moći biti nadoknada slatkim obmanama i ograničenim prijatnostima nadanja, dok će čovek večito žaliti za izgubljenim i onim što će se teško moći vratiti, pošto je vreme velikih iluzija prošlo.
- Kada osećanje oduševljenja koje doživljavamo nije dovoljno duboko, onda tražimo sadruga sa kojim ćemo ga podeliti, i sviđa nam se što u tom trenutku možemo o njemu da govorimo, pošto se na neki način nadamo da ćemo osnažiti prijatnost našeg osećanja pridruživši mu osećanje i one druge ličnosti.
- Poznavanje više jezika daje donekle veću lakoću i jasnoću sopstvenom razmišljanju, jer čovek govoreći misli. Međutim, nijedan jezik verovatno nema toliko reči i izraza koji bi odgovarali i iskazali sve beskrajne pojedinosti misli…
Da li znate
