Ovaj tekst sastoji se iz dva poglavlja. Prvo se bavi fascinantnim životom i radom princa Božidara Karađorđevića, dok je drugo posvećeno njegovom najpoznatijem delu, putopisu “Zapisi iz Indije” i misteriji prvog izdanja ove knjige iz 1899. godine.
Božidar Karađorđević (1862-1908), zvani “Bijou d’Art”, bio je slikar, zlatar, dizajner, ilustrator, likovni kritičar, prevodilac Tolstoja, novinar i pisac. Jedna je od najzanimljivijih, ali i najmanje istraženih stvaralačkih ličnosti srpskog porekla. Neverovatno prirodno obdaren, u svakoj od ovih oblasti ostavio je lični pečat. U domenu primenjenih umetnosti brojni su Božidarevi genijalni izumi koje je francuska industrija uspešno realizovala. Bio je prijatelj sa mnogim velikanima svog doba kao što su Pjer Loti, Sara Bernar, Žil Bestijen Lepaž, Fransoa Kope, Vilijem Riter, Žorž Kiten, Pjer Roš, Žorž Bertran, De Piri, Anton Brukne i drugi. Proputovao je celu Evropu, sever Afrike i Indiju gde je posetio 38 gradova. Njegovo delo “Zapisi o Indiji” verodostojan je prikaz ove magične imperije koju su pre njega mnogi probali da opišu, ali im je izmicala misteriozna suština života njenih stanovnika.
Božidar Karađorđević, po ocu Đorđu praunuk Karađorđev, a po majci Sarki unuk Miše Anastasijevića, rodio se u Parizu 1861. godine. Stevan K. Pavlović u svom delu Božid´art navodi da je rođen u Beogradu, dok Kosta St. Pavlović u svojim sećanjima “Onakvi kakve sam ih znao” kaže da je rođen u Beču. Božidar je u Parizu živeo, radio i umro – bio poznat i cenjen, dok se u Srbiji, zbog dinastičkih borbi okončanih tek takozvanim Majskim prevratom i ubistvom poslednjeg Obrenovića 1903. godine – o njemu do tada nije ništa pisalo. Božidarov rođeni brat bio je Aleksije “Aleksa” Karađorđević (1859 – 1920). Njihov deda po ocu Aleksa Karađorđević (1801-1830), bio je najstariji sin Karađorđa Petrovića i stariji brat kneza Aleksandra Karađorđevića. Sa Marijom Trokin imao je sina jedinca Đorđa Karađorđevića (1827-1884).
U uvodu knjige “La vie multiple” (Paris 1921), Jean Finot je o Božidaru Karađorđeviću rekao sledeće: Božidar je u Parizu bio poznat kao “šarmantni princ”, što je i bio u stvarnosti. Njegovo ime označavalo je njegovu sudbinu, jer Božidar znači “dar od Boga”, dok je njegovo bitisanje u dubokoj vezi sa evolucijom predratne francuske misli.
Poliglota i kozer koji nije bio za poređenje, visoko se kotirao, kako u umetničkim, tako i u književnim i mondenskim krugovima. ovaj princ je bio ubeđeni i instinktivni demokrata mnogo pre same pojave tog pojma. Dok su snobovi u njemu videli kraljevog nećaka, ovaj veliki umetnik je sa ljubavlju i poštovanjem radio svoj posao. Bilo je to njegovo bogatstvo, utoliko više jer nije želeo da živi po uzoru na bogate, ni da se proda prihvatajući zlato neke bogate naslednice. Uporno i teško je slikao kako bi skromno zaradio.
Kao umetnik počeo je da radi u jednom rezbarskom ateljeu u delu Pariza poznatom kao “Faubourg Saint-Antoine”. Njegova pojava je među radnicima u Faubourg-u izazivala veliku senzaciju. obožavali su svog kolegu-princa koji se jednako isticao dobrotom, koliko i izrazitim umetničkim talentima. Često je sa njima umeo da ruča u poznatim restorančićima, a neretko i na javnim trgovima, sedeći na klupi kraj drugih radnika sa kojima je razmenjivao stavove. Pariska elita je bila iznenađena ovim “bratstvom klasa”. Uveče, nakon dana provedenog u ateljeu, Božidar se sređivao i sa ponosom nosio svoju svetsku ulogu.
Njegova životna filozofija prezirala je predrasude i banalna mišljenja o ljudima i stvarima. Njegov način rasuđivanja bio je prilagođen potrebama njegovog postojanja. Uprkos tragičnoj sudbini koja ga je zadesila, uvek je izgledao zadovoljno.
Kuća u “Avenude du Bois”, koja je bila prebivalište starije grane Karađorđevića i u kojoj su živeli “kraljevići u izgnanstvu” (Božidar i njegov stariji brat Aleksa), kao i njihova majka Sarka Karađorđević, bila je poznata i cenjena u Parizu kao rezidencija ljudi koji su umeli da pomire ono što su nekada bili, sa siromaštvom, da ne kažemo mizerijom, koja nije prestajala da ih zatrpava.
Bilo je nečega u njegovoj fizionomiji. “Nije delovao kao čovek od krvi i mesa”, kako je to opisao francuski pisac i žurnalista Hugues Le Roux, “kao čovek koji ima vene, kojima teče krv, već više kao neka vizantijska slika, jedna sa onih fresaka izduženog lika, bez senzualne realnosti…”. Njegov lik je bio samo profil. Šiljata brada nastavljala se od vrha nosa. Oči su mu bile kose, ramena i ruke obešene. Celog svog života delovao je kao razapeti Hrist.
Međutim, iza te vidne patnje, odigravao se jedan intenzivan unutrašnji život. Božidarova strast za lepim, njegova uvek budna misao. Oči su mu često sijale jakim sjajem. On je bio primer do koje mere izgled ljudskog tela slabo odražava stanje duha. Dela njegove umetničke duše reflektovala su nešto natprirodno, što se nije uklapalo u banalnosti svakodnevnog pariskog života. Godinama se u Parizu pričalo o jednoj kostimiranoj večeri. u jednom trenutku, već poodmakloj noći, jedan glas odzvanjao je zidinama l’Abbaye-a. Duboka emocija zahvatila je sve prisutne goste. Bio je to princ Božidar koji je pevao u pratnji njegovog prijatelja Pierre Loti-a na gitari. Njegov melodičan i zanosan glas pevao je o bedi i nevoljama suverena lišenih poseda i trona. Osećaj tuge zahvatio je prisutne koji su vikali “Bravo!” gledajući u princa koji im se smešio kroz suze.
Umetničko nasleđe koje name je ostavio princ Božidar Karađorđević je koliko originalno, toliko i raznoliko. Njegov umetnički nameštaj, njegovi češljevi, njegove kašike, kožni predmeti, fantastični vezovi, okviri od dragog kamenja koje su kasnije toliki draguljari imitirali. Mnogi od ovih predmeta nalaze se u muzejima novog i starog sveta.
Bio je odlična pevač, jedan od najboljih učenika Gabriel Fauré-a, a bio je i slikar neskrivenog talenta koji je mogao da stekne svetsku slavu samo da je istrajao u poslu slikara. Ali njegova priroda, tako nadarena, vukla ga je na sve strane. Pisac, putopisac i zapaženi novelista, bio je istovremeno cenjen i kao umetnički kritičar, kako u Francuskoj, tako i van nje. Njegovo poznavanje jezika, govori je desetinu, i stranih zemalja, omogućilo mu je da ima jedno retko i duboko poznavanje ljudskih duša. Njegova kritička paleta bila je raznovrsna, obogaćena najuspelijim poređenjima uzetih iz umetnosti i literature različitih zemalja.
Pored Revue des Revues, sarađivao je sa velikim brojem engleskih, američkih, nemačkih i ruskih časopisa. Neke od njegovih studija zaslužuju da budu ponovo štampane jer sadrže zapažanja i primedbe koje ostaju i ostaće tačne i istinite. Na primer, jedna od Božidarovih studija o dečijim igračkama koja je bila objavljena u jednoj engleskoj reviji. On je konstatovao činjenicu koja je ostala neprimećena od strane pedagoga, da je moderna igračka uzrok propasti naše svesti. Ona im daje ljubav na lažan način, “trik”. Lutke koje se nude devojčicama na bolestan način utiču na njihovo ponašanje. Tako dođe dan kada devojčica počinje da liči na lutku, na svom toaletnom stočiću traži proizvode koji njeno lice žene transformišu u odvratnu masku. Princ Božidar razvio je napredni pedagoški sistem koji bi transformisao duše koje su igračkama korenito izmenjene.
Život dvojice prinčeva bio je prilično uzoran pored njihove majke koja je uspela da sačuva čast uprkos svim nedaćama koje su je snašle. Princeza Sarka ima nešto kraljevsko u svojoj fizionomiji što je opstalo uprkos godinama koje su je zatrpale. Njen hotel u “Avenue du Bois de Boulogne” primao je, pored suverena i članova dinastija, i čuvene pisce, dame, glumice, ali i obične umetnike. Bio je jedan od najzanimljivijih i najtraženijih salona u francuskoj prestonici. Nakon što je izgubila oba sina, sama i odsečena od sveta, srpska princeza udovica poslednjih godina svog života trudila se da doprinese slavi svoje domovine Srbije, kao i da ljude u Srbiji upozna sa zaostavštinom njenih sinova. Posle Prvog svetskog rata Sarka Karađorđević je, nastojeći da se i u otadžbini čuje, piše i zna o njenom sinu Božidaru, poklonila Kolu srpskih sestara, radi prodaje u dobrotvorne svrhe, umetničke radove svoga sina u kojima je pokazao najviše talenta: razne broševe, prstenje, noževe za sečenje hartije i druge razne dekorativne predmete. Srpskoj omladini poklonila je Sarka Božidarevu biblioteku, koja se čuva u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković”.
Princeza Sarka umrla je 1931. godine u Parizu. Sarku ni u smrti nevolje nisu zaobišle. Kako u “Dnevniku 1936-1941. ( I deo)” navodi Milan Jovanović Stoimirović, njen sekretar Žika Ranković je iz njene zaostavštine kupio grobnicu, ali prevarom na svoje ime, pa je posle sahrane prodao i naložio da se Sarkini ostaci iz nje izbace.
Sarka (Sara) Karađorđević, rođena Anastasijević (Beograd, 27. april 1836 – Pariz, 28. april 1931), je bila supruga Đorđa Karađorđevića, unuka Karađorđevog, i ćerka kapetana Miše Anastasijevića. Sara je rođena 1836. kao peta i najmlađa ćerka Miše Anastasijevića i Hristine Urošević. U želji da mu kći postane princeza, kapetan Miša ju je udao 10. maja 1856. za Đorđa Karađorđevića, a palata koju je podigao da bude njihova rezidencija, posle neuspeha da Đorđa dovede na čelo Srbije postaje “Kapetan Mišino zdanje”.
Božidarev stariji brat Aleksa Karađorđević (1859 – 1920) bio je pretendent na srpski presto, dobrovoljac u Balkanskim i Prvom svetskom ratu i nosilac Karađorđeve zvezde. Postoje izvesni navodi da je kralj Aleksandar I iz rivalskog doma Obrenovića 1902. godine bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Alekse, ili u najmanju ruku da će on biti imenovan kao Aleksandarov naslednik. Međutim to se nije dogodilo i sledeće godine kralj Aleksandar je ubijen. Princ Aleksa je preminuo 15. februara 1920. godine od Španskog gripa.
Princ Božidar Karađorđević preminuo je u Versaju 2. aprila 1908. godine u 46. godini života. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Smrću Božidara i Alekse starija grana dinastije Karađorđević je zauvek izumrla po muškoj liniji.
Zapisi o Indiji : tri prva izdanja putopisa Božidara Karađorđevića
Da li jedna knjiga može da ima tri prva izdanja? Odgovor bi bio ne ili vrlo retko, kada se radi o nekom vrlo specifičnom slučaju. U nastavku pročitajte kako je došlo do toga da se putopis princa Božidara Karađorđevića “Zapisi iz Indije” može pronaći u tri verzije i na tri jezika, od kojih svako izdanje može da ponese epitet “prvo izdanje”.
Zapisi iz Indije prvobitno su izdati na engleskom i francuskom jeziku na prelomu 19. i 20. veka. 119 godina kasnije pojavilo se i treće “prvo izdanje”. Da sakupimo ovaj komplet bilo nam je potrebno sedam godina. Knjige su nabavljene u tri različite države i dva kontinenta, od kojih jedna knjiga nosi svojeručnu posvetu i potpis princa Božidara Karađorđevića. Hronološki, radnja putopisa se dešava u Indiji 1886-7 godine, ali se tačno vreme ne pominje. U očima našeg princa Indija je zemlja veličanstvenih hramova s bezbroj nedokučivih bogova, čudesnih plesova u njihovu slavu, blistavih palata radža, svečanih rituala, čarobnog i ljupkog cveća, raznolikih životinja i delikatnih pejzaža. Ovo nije roman dinamičnih obrta na pokretnoj traci istorije, pustolovina, nevolja, s nizom događaja – ovo je knjiga koja obiluje bojama, mirisima i melodijama koji se mogu doživeti jedino u treperavom beskraju Indije. Božidar je prikazao Indiju kroz njenu živu kulturu. Nije “sudio o celom pirinčanom polju na osnovu zrna ili dva”, kao što kaže indijska poslovica. On je jedan od retkih pisaca koji su uspeli da jednu raznoliku kulturu ovaplote u zanimljivu priču koja oslikava beskrajni duh i istinsku lepotu polifone indijske kulture.
Putopis je postigao veliki uspeh i više puta je preštampavan. Čak i danas možete pronaći poneko novo izdanje na engleskom jeziku, što svedoči o popularnosti ovog putopisa i nakon više od jednog veka.
Englesko i francusko izdanje iz 1899
Božidar Karađorđević na put u Indiju krenuo je 1896, a neposredno po povratku počeo je da objavljuje putopis u nastavcima u časopisu Pariska revija, od 1897. do 1899. Te 1899. godine pojavljuje se prvo izdanje ove knjige, engleska verzija pod nazivom “Enchanted India”, dok isto delo, na francuskom naslovljeno “Notes sur l’Inde”, izlazi iz štampe nekoliko meseci kasnije.
Razlog jer je često dolazilo do zabune oko prvog izdanja je godina štampanja koja je na oba izdanja ista, tj. 1899. Božidar je živeo u Francuskoj i govorio francuski jezik pa se pogrešno smatralo da je knjigu prvo objavio na jeziku na kom je putopis prvobitno izlazio u pomenutom časopisu. Na francuskom izdanju godina štampanja navedena je na predlistu. Pri dnu stranicu naveden je mesec i godina štampanja: 8-99, tj. avgust 1899. godine, dok je na engleskom navedena na naslovnoj strani (1899). Drugi razlog pogrešnog navođenja francuskog izdanja kao prvog, je zapis na predlistu engleskog izdanja gde se kaže:
“Enchanted India” which was written in French by Prince Bojidar Karageorevitch, and translated by Clara Bell, is now published in advance of the edition in the original language”.
Clara Bell jeste prevela putopis sa originalnog francuskog jezika, ali ne iz knjige “Notes sur l’Inde” (koja još uvek nije postojala), već iz rukopisa, pri čemu joj je pomoć pružao lično Božidar koji je verovatno tokom prevođenja određene delove menjao, brisao ili dodavao. Kako piše Aleksandar Petrović u predgovoru srpskog izdanja “engleski prevodilac kao da povremeno piše svoj tekst, ponekad ne uspeva da uhvati misao pisca, ispušta delove ili se gubi u njegovim tananim opažanjima i povezivanjima, nazivima u koje ne proniče, verovatno u velikoj brzini u kojoj radi, i opet se vraća na dobar put… Da li je prevodilac u brzini ispuštao delove ili ih je Božidar precrtavao, nikada nećemo saznati”.
U predgovoru srpskog izdanja se navodi sledeće: “Očito je da je rad na engleskom izdanju tekao uporedo s nastajanjem francuskog rukopisa, tako da se ovo delo neočekivano presijava u dva originala. Kao ishod pred nama su dva naslova koji se razlikuju i dve verzije koje se ne podudaraju”.
Ovde prestaje da bude bitno koja je knjiga prva izašla iz štamparske mašine, jer je očigledno da se englesko i francusko izdanje međusobno razlikuju.
Dalje se kaže: “Paradoksalno je da se englesko izdanje, na kome piše da je prevod, pojavilo ranije od francuskog, pre poslednjeg nastavka u časopisu Revue parisienne“.
Koje su razlike između engleskog i francuskog izdanja?
U francuskom tekstu postoji mnoštvo rečenica, iskaza i delova teksta kojih nema u engleskom, ali i u engleskom izdanju postoji jedan broj odlomaka kojih nema u francuskom. Takođe, u engleskom izdanju nije štampan predgovor koji se nalazi u francuskom izdanju, za šta su verovatno postojali i određeni razlozi. Engleska verzija se i dalje preštampava bez predgovora, dok francusko izdanje nikada više nije obnovljeno. Francusko izdanje je ilustrovano, dok u engleskoj verziji ilustracija nema. Sve navedeno oba izdanja čini po sadržini originalnim i oba imaju pravo da se nazovu prvim izdanjem.
Srpsko izdanje
Ovde dolazimo do treće, srpske verzije, koja je objavljena 119. godina nakon engleske i francuske, ali se po sadržini takođe može smatrati originalom i može se nazvati još jednim, trećim “prvim izdanjem” ovog putopisa Božidara Karađorđevića, jer srpski tekst, kao treća dimenzija prva dva, to i jeste. Kako se navodi u predgovoru srpske verzije “pažljivo prateći bifurkacije teksta, prevodili smo oprezno s oba jezika, a onda sve uporedili da vidimo gde je pisac a gde smo mi.” Praktično srpska verzija je ukrštaj, rezultat kalemljenja dva teksta od strane prevodioca. U njoj su objedinjeni delovi koji nedostaju u engleskom, a ima ih u francuskom, i suprotno.
Bibliofilski ugao
Imati u kompletu sva tri izdanja, sve tri verzije ovog putopisa, je prava bibliofilska retkost koja se vrlo retko viđa, skoro nikada. Mi smo uspeli nakon sedam godina da sakupimo sve tri verzije, ali ne bilo kakve primerke. Za ovakav prvoklasni komplet primerci su prvenstveno morali da budu u odličnom stanju očuvanosti. Sada dolazimo do najinteresantnijeg dela, specifičnostima svakog primerka koji ovom kompletu daju posebnu notu i monumentalnu vrednost. Francuska verzija iz 1899. na predlistu poseduje svojeručnu posvetu i potpis princa Božidara Karađorđevića. Engleska verzija iz iste godine poseduje pečat lične biblioteke (knjižnice) Sime Simića. Sima Simić autor je monografije o Božidaru Karađorđeviću koja nikada nije objavljena. U časopisu Vidici za godinu 1938. br. 3, rubrika: Sudbine i ličnosti, povodom 30-godišnjice Božidareve smrti objavljen je članak Sime Simića pod naslovom: Iz života Božidara Karađorđevića – književnika i umetnika. To su, kako je sam autor rekao, fragmenti iz monografije o Božidaru koju je pripremao za štampu, a koja nikada nije objavljena. Kako se navodi u katalogu izložbe “Božidar Karađorđević” (2010) ovaj članak je najopširnija Božidareva biografija objavljena na srpskom jeziku.
Za kraj pogledajte fotografije sva tri primerka iz ovog “kompleta” koji se nalazi u ponudi u našoj knjižari.
Izvori: Zapisi o Indiji, uvod Narinder Čohan, predgovor Aleksandar Petrović (Matica srpska 2018); La vie multiple, Jean Finot, predgovor (Pariz 1921, prevod sa franc. Mina Tomašević), Vikipedija (više odrednica), Božidar Karađorđević, katalog izložbe (Univ. bibl. Svet. Marković 2010)
