Filozofija

Epikurizam i Stoicizam u doba raspada Rimskog carstva

Tekst koji sled izvod je iz opširnijeg članka objavljenog 20-tih godina XX veka u časopisu Nova Evropa.

Kada je stara rimska država, za carstva, izgledala da je najača, jer je imala najšire granice, znaci unutrašnjeg raspadanja sve su bivali mnogobrojniji. Opasnost za moral počivala je u blagu nagomilanom u Rimu iz osvojenih zemalja. Bogatstvo je kvarilo moral i stare rimske kreposti kojima se stvorila ta velika država. Telesna uživanja činila su Rimljane mekušcima i slabila su građanski i porodični moral. Stavljanje materijalnih blaga na prvo mesto krčilo je put i teoretskom materijalizmu. Najviše je pristalica sticala Epikurova filozofija, grčkog porekla, ali jako omiljena u rimskom društvu kad je ovo bilo u raspadanju. Grčki filozof Epikur naglašavao je da su duhovna uživanja nešto više od telesnih uživanja; ali učenjem, da čovek jer je smrtan, pripada samo čulnom svetu, navodio je svoje pristalice na misao da je materija sve. Iako je Epikur učio umerenosti u telesnim uživanjima, ali usled raskoši i bluda koji je u Rimu vladao, bila je i umerenost tolika neumerenost, pa se vrlo brzo Epikurova nauka izmetnula u kult Bahu i Veneri, koji se u potonjim vekovima nazivao epikurejstvom.

Epikur je učio da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro, a tražio ga je u izgradnji duha i negovanju vrline. Smatrao je da čovek ne treba tražiti trenutnu i prolaznu ugodu već trajnu pa je stoga spoznaja suštinska u otkrivanju puta k stalnoj sreći. Jer samo životinja živi od slučaja do slučaja, začas, za dnevni užitak. Čoveku razum omogućuje da razmatra ne samo sadašnje nego i prošlo i buduće. Nerazuman čovek živi slično životinji, prepušten je slučaju, uvek u lovu za trenutnim uživanjem, danas veseo, sutra tužan i razočaran. Ali sreća dostojna čoveka kao razumnog bića nešto je drugo do pojedinačni prijatni čas, provod, neposredno kratkotrajno uživanje. Sreća je rezultat čitavog jednog života, rukovođenog razboritošću. Upravo zato, treba ignorisati prolazna dobra. Najviše dobro je potpuna sreća, odnosno blaženstvo, koje se sastoji u bezbolnosti i duševnom miru.

Govorio je: Kad kažemo da je uživanje cilj, mi ne mislimo na uživanje raspusnika, niti na gastronomska zadovoljstva, kao što to misle neki neupućeni, ili oni koji se drže drugačijih shvatanja, ili oni koji su loše raspoloženi prema nama. Naš je cilj: ne patiti telesno i ne uznemiravati se duševno. Ni neprestane pijanke i igre, ni uživanje s mladićima ili ženama, ni uživanje u ribi i svemu što pruža raskošna trpeza – ništa to ne daje plodan život. Njega daje razum.

Reakcija ovakvom epikurejstvu bio je stoicizam, filozofija Zenona i Kleanta, Seneke, Epikteta, Marka Aurelija i drugih. Stoicizam među Rimljanima značio je uzmak demoralizaciji. ideal im beše vraćanje ka staroj prostoti i jednostavnosti u životu, strogom moralu predaka i preziranju telesnih uživanja koja množe bolove u životu. Čulnost je svojstvo životinja, čovekovom razumu dostojno je samo oslobađanje od materijalnog, čulnog, strasti i želja. Čovek se, po stoicima, ne meri spoljašnjim položajem, ni bogatstvom, već vrlinom. Najbolji ljudi rimskoga društva bili su stoici, ali je njih bilo suviše malo da bi zadržali struju koja je carstvo nosila u propast.

Osnovni moto stoika je „život u skladu s prirodom“. Mudar čovek živi u skladu s prirodom i sopstvenim razumom, jer tako postiže mir duše. Najznačajnije vrline su razumnost, pravednost i umerenost. Smatrali su da čovek treba da se suprotstavlja impulsima koje stvaraju ljubav, strast, mržnja, strah, bol itd. Druga poznata stoička izreka je „blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima“. Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima. Stoičku školu zabranio je 529. godine vladar Justinijan I obrazloženjem da potiče iz paganizma i da nije u skladu sa hrišćanstvom.

Napiši komentar