“O duhu vremena” Justin Popović. Izbor iz knjige

Zbirka “O duhu vremena” (Politika, Narodna knjiga, Beograd 2005) sastoji se iz više dela Justina Popovića. To su: Filosofija i religija F. M. Dotojevskog; Meterlink “Pred veliko ćutanje”; Na vododelnici kultura; Svetosavska filosofija života; Svetosavska filosofija vrednosti i merila; Strašni sud nad Bogom; Vaskresenje Bogočoveka Hrista; Osuđeni na besmrtnost; Naša inteligencija i naša Crkva; O duhu vremena; Mala voštanica na grobu velikog prijatelja, i još par drugih.

Justin Popović, rođen kao Blagoje Popović, duhovnik, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta. Smatra se jednim od najvećih teoloških mislilaca novog doba kod Srba. Rođen je 1894. godine u Vranju gde je završio osnovnu školu. U Beogradu završava desetorazrednu bogosloviju. Profesori su mu bili Nikolaj Velimirović, Veselin Čajkanović, Stevan Mokranjac drugi. Godine 1915., tokom Prvog svetskog rata zamonašio se u Skadru i za svoje duhovno ime izabrao Justin. Nakon kratkog boravka u Petrogradu 1916. godine prelazi u Englesku na Oksfordski univerzitet. Doktorirao je na atinskom Teološkom fakultetu 1926. godine. Već tada stiče afirmaciju kao teološki mislilac i u zemlji i u svetu. Uz druge poznate srpske filozofe Justin Popović je bio jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva. Nakon što je 1945. preživeo dolazak komunista na vlast, izgubio je službu i proteran je iz Beograda. Od maja 1948. živeo je u manastiru Ćelije kod Valjeva, potpuno se posvetivši pisanju i duhovnom životu. Umro je na svoj rođendan 1979. godine i za sobom ostavio neizbrisivi duhovni i pisani trag.

San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san?

Izbor iz knjige

• Ljubav je primenjeno osećanje Boga i osećanje lične besmrtnosti.

• Studirati Dostojevskog znači mučiti se njegovom doživotnom mukom, mučiti se večnim problemima.

• Pravoslavnim podvigom vere čovek vaskrsava sebe iz groba egoizma.

• Smrt je bez jezika, bez reči. Ona uvek ćuti. Nema upornije i podmuklije ćutalice u čovečanskim svetovima. Zato ona i jeste najstrašnije čudovište. Nemi neprijatelj. Ali, smrt uvek ćuti. Jer reč znači život, znači misao, znači – Logos. Kada bi progovorila, smrt bi umrla.

• Kao čudni znak pitanja čovek ide kroz ovaj svet. Osetljiv za misteriju sveta, čovek je neiscrpan u izmišljanju i stavljanju pitanja sebi i svetu oko sebe. I na sva njegova pitanja odgovor je jedan: veliko ćutanje. Veliko ćutanje je najnemilosrdniji odgovor za izmučenog mislioca. On bi više voleo ma kakav odgovor, samo ne ćutanje, veliko, uporno, jezivo…

• Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture, između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno joj je: živi – na oštrici mača. S jedne strane, dušu privlači metežni Zapad magnetskom težom svojom, a s druge – mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. I nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad? Heruvimski vidovita i serafimski sluhovita mora biti naša duša da bi mogla ići putem koji se neće završiti njenom smrću.

• Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji i najviđeniji i najponiženiji.

• Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, sveti Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa. Od smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenskog Večnom, od čovečjeg Bogočovečnom. Kome ćeš ići, prijatelju moj, kada se duša tvoja, plava ptica tvoja, ustumara u kavezu tela tvog, ustumara rastkovskim pitanjem: šta je život?, šta je smrt?, našta se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li te ta jeziva pitanja, ko će ti odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek?

• Kada svetosavski ozbiljno zagledate u neke predstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izašli ni iz anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje.

• Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Humanizam je njen glavni arhitekt. Čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za boga. On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da – nema Boga. I onda je izveo zaključak: pošto Boga nema, onda sam ja – bog!

• Ironija je odnela pobedu, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom stvari. Očigledna je istina; evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načionio. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo?

• Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogo bogova. Od nauke i njenih hipoteza stvorila je idole; od filozofije i njenih sistema stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma stvorila je idole; od religije i njenih predstavnika stvorila je idole; od politike i njenih partija stvorila je idole; od mode i njenih satelita stvorila je idole. A posred svih idola na tron egoizma posadila evropskog čoveka…

• Stari neznabožački fetišizam odlikovao se ljudožderstvom. Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip života – borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? Ne znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje svim sredstvima; bori se, ako treba i ljudožderstvom! Glavno je živeti! glavno je održati se u životu! Kako? To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin. U samoj stvari, greh ne može postojati za čoveka, za koga ne posti Bog, jer je greh – greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda ni greha nema, ni zla nema, ni zločina nema…

• Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do uniformisana ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače.

• Zaljubljen u stvari, evropski čovek je najzad i sam postao – stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; postao je čovek=stvar. Nema celog, integralnog, besmrtnog čoveka, već sami razlomci čoveka, telesna ljuštura iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila čoveka, oveštastvila ga i mehanizovala. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek – bezdušna stvar među bezdušnim stvarima.

• Zar ta spoljašnja, kožna, površna haljinska kultura nije zarazila veliki deo naše zemlje? Zar je malo njih među nama koji o čoveku sude po njegovoj garderobi i jelovniku? Otpavši od svetosavske vere, veliki deo naše inteligencije je otpao od svetosavskog pogleda na svet i život, a time otpao od naroda, odnarodio se…

• Čoveče, budi gord i srećan! – poručuje evropskom čoveku završitelj evropske kulture, Niče. Smiris, gordij čelovjek = smiri se, gordi čoveče! poručuje slovenskom čoveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski.

• Misao – kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna radionica. Obratite pažnju na misao: kako nastaje u vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? to je neka tama u meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima.

• I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako fantastičan kao jedan majušni cvet, a kamoli kao ovaj svet…

• Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se daje potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje svsta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta: Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj. Kakva biste sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi bio gotov. Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama koje nauka naziva atomima. A atomi na elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na fotonima. A fotoni na nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku, sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje, to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja…

• Čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: šta je najvažnije u ovom svetu? U ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto nevidljivo.

• Nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do ljuska oko nevidljivog. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. A šta da kažemo o samom čoveku? Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem. Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. Čovek živi onim što je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire.

• Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju… Idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge… Stoga je svaki čovek naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj.

• Ima li ovaj svet logiku, svet u svim svojim pojedinostima i u svojoj sveobuhvatnoj celini? Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika, samo u Logosu. To je za srpsku dušu pronašao i utvrdio, on, naš prvi istinski filosof, Rastko Nemanjić. Bog Logos koji je postao čovek, postao telo, postao materija, i u sferi ljudske istorije živeo i delao kao Bogočovek Isus Hristos.

• Koja je to naša istorijska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo od Svetoga Save? Svetosavsko Evanđelje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Eno Evanđelja majke Jevrosime: Sine Marko, jedini u majke, Ne bila ti moja rana kleta, Nemoj, sine, ogrešiti duše. Nemoj, sine, govoriti krivo, Ni po babu, ni po stričevima, Već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogrešiti dušu. I ovo je sve od Svetoga Save. Besmrtna duša čovekova je najveća vrednost. Glavno je ne ogrešiti se o nju… Sve što je u našoj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je svetosavskim Evanđeljem…

Duh našeg vremena ima jedan kategorički imperativ: carpe diem (ugrabi dan!); duh Hristove Večnosti ima svoj imperativ: carpe aeternitatem (ugrabi večnost!).

O Duhu vremena – Justin Popović. Edicija: Biseri srpske književnosti br. 44, Beograd 2005