Oto Dubislav Pirh (nem. Otto Ferdinand Dubislav von Pirch) (Bajrojt nem. Baireuth, 1. maj 1799 — Breslava, 20. jun 1832), kapetan u pruskoj vojsci. Pošto nije dobio dozvolu za učešće u Rusko-turskom ratu (1828/29), tražio je dozvolu za osmomesečno odsustvo, koje je upotrebio za putovanja. Kao rezultat su nastali putopisi. „Putovanje po Srbiji u godini 1829“, koje je samostalno objavio. U Srbiju je doputovao zaintrigiran srpskim narodnim pesmama i sa velikom željom da je upozna. U svojoj knjizi je opisao Srbiju na početku njenog oslobađanja i tokom prve vlade Miloša Obrenovića. Prvi prevod na srpski jezik izašao je 1899. godine u prevodu Dragiše T. Mijuškovića. U nastavku pročitajte deo putopisa gde Pirh opisuje knjaza Miloša Obrenovića.
Život je knjažev vrlo uređen. U leto ustaje pred zoru, u zimu oko 6 sati i odmah zatim izlazi iz svoje sobe u dvorište. Tu već stoji njegova okolina, očekujući njegov pozdrav. Tada otpočinje običan razgovor, po pravilu, u najboljem raspoloženju, i u početku ne o ozbiljnim stvarima. One dolaze tek postepeno na red, dok se ne otpočnu pravi poslovi. Gospoda iz kancelarije, ukoliko nisu zauzeti, idu u kancelariju da počnu pismene poslove.
Knjaz ne zna ni čitati ni pisati, ali opet zato on upravlja svima poslovima, i tako vlada jezikom, pri diktiranju ili naređivanju pojedinih sastava, da često izaziva čuđenje okoline. Osim srpskog razume potpuno turski, ali ne govori nikad. Svako pismo koje dođe pročita mu se; on rešava o tome, i odgovore, kao i pismene zapovesti i uputstva knezovima, naređuje on sam. Koncepti mu se čitaju, on menja ili bira druge izraze ili ih odobrava; važne stvari čitaju mu se i u prepisu. Zatim udara pečat i potpisuje u njegovo ime jedan od sekretara. Svaki sekretar ima pravo da otvara pisma koja dođu i da stavlja potpis i pečat knjažev. O svima dolazećim i odlazećim stvarima vodi se dnevnik, koji može pregledati i kontrolisati svaki od sekretara, te je tako kontrola međusobna. Spoljni poslovi, kojima rukuje Davidović, potpuno su odvojeni od ostalih. Drugi sekretari nemaju određenu struku. Ko se desi, taj i radi. Tako isto, nema određenih časova za referisanje knjazu, poslovi se otpravljaju u svako doba, sekretari su tu celog dana, jedu sa knjazom i stanuju u konaku. Tek u poslednje vreme Davidović je dobio malo nezavisniji položaj.
Šest sati uveče vreme je kad nastupa mir. Samo u neodložnim slučajevima svršavaju se i posle toga poslovi sa knjazom. U to doba knjaz seda da igra karata; ulog je mali, a igra takva da ne zahteva pažnje; za to vreme čitaju mu se novine. Drže Petersburger Zeitung, Augsburger allgemeine Zeitung, Osterr. Beobachter i Constitutionnel; sve novine stižu dosta brzo. Mi smo 15. oktobra u Požarevcu imali Allgemeine Zeitung od 3. oktobra a Constitutionnel od 1. oktobra. Oko 8 sati večera se, oko 9 sati leže se, a leti i ranije.
Knjaz je gotovo ceo dan van sobe, pa i zimi, njegovo snažno telo čini da lako podnosi svako vreme, a njegova živost ne da mu da se dugo bavi po sobama. Sve zgrade za stanovanje tako su udešene da se i u najtoplije doba može izaći napolje i u hladovinu ne ostavljajući kuću.
Knjaz se smatra za izvrsnog konjanika i strelca, u poslednjem ratu gonio je jednog od starešina neprijateljskih i sam ga je iz pištolja oborio s konja. U džilit igri dugo je vremena nadmašivao ostale. Glas mu se čuje kad govori na drugoj strani konaka, a njegova okolina tvrdi da bi se njegov ubojni poklič mogao čuti na velikom odstojanju i u najžešćoj vatri.
U konaku, prema velikoj kancelariji, stoji straža. To su jedan podoficir i dvanaest ljudi, u seljačkom odelu, a stražu čuva jedan na samom mestu, dvojica pred stanom knjaževim, a jedan pred barutanom; smenjivanje straže biva vrlo lepo, a oružjem rukuju štaviše vrlo tačno. Puške su većinom iz vremena Karađorđa. Većinom austrijske, tzv. Commisgewehre.
Zamolih te mi pokazaše knjaževu konjušarnicu. Knjaz ima lepih arapskih atova, no većina konja domaćeg je soja, rase više jake no lepe, ali lake glave i pravih krstina. Konjušar je jedan Turčin…
