Major Ljubomir Vulović, kako ga Dejvid Mekenzi naziva u svojoj knjizi “Solunski proces”, bio je “udarna pesnica Crne ruke”. Vulović je rođen 1876. godine u selu Vukosavci, u okolini Kragujevca. Pohađao je artiljerijsku podoficirsku školu, da bi 1903. godinu i Majski prevrat dočekao kao artiljerijski potporučnik i pristalica Narodne radikalne stranke. Kao Apisov istomišljenik i čovek koji nije voleo dinastiju Obrenović i njenu politiku, bez oklevanja prilazi zaverenicima i učestvuje u Majkom prevratu, u noći 29. maja 1903. godine. Vulović je služio u Dunavskoj diviziji gde je imao zadatak da spreči komandanta dunavske divizije, pukovnika Dimitrija Nikolića, pristalicu dinastije Obrenović, da izvede jedinicu iz garnizona i uguši puč.
Nakon Majskog prevrata, unapređen u čin kapetana, Vulović se zajedno sa prijateljima, kao što su bili vojvoda Vuk i Voja Tankosić, u potpunosti posvetio borbi za srpsku nacionalnu stvar. Učestvovao je u četničkim akcijama, Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu od 1914. do 1916. godine. Kao prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa, u vezi sa „Solunskom aferom“, Vulović je prvo uhapšen krajem 1916. godine i interniran u Bizertu, a zatim 21. januara 1917. godine biva ponovo uhapšen i sproveden iz Bizerte u Solun. Na „Solunskom procesu“, drugooptuženi Vulović označen je kao jedan od vođa revolucionarne organizacije „Crna ruka“, koja je navodno pripremala i izvela atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Osuđen je na smrt zajedno sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i potporučnikom Radetom Malobabićem. Njih trojica streljani su na Solunskom polju 13/26. juna 1917. godine.
Makenzi o njemu piše da je bio kontroverzna ličnost, pesnički nadarena. “U privatnom životu bio je srdačan, veseo i duhovit. Bio je strastven čitalac koga je posebno privlačila poezija. Svojoj verenici i kasnijoj ženi pisao je nežne lirske pesme, a kroz poeziju je iskazivao i svoja patriotska osećanja.”
Na poslednjoj stranici dnevnika konjičkog potpukovnika, i člana “Crne ruke”, Velimira S. Vemića, nalazimo primer majorove poezije, pesmu naslovljenu “Jednom kralju”.
U ovom dnevniku, koji je u arhivu SANU zaveden pod brojem 14434/6, u kratkom uvodu, na poslednjoj strani, se kaže sledeće: “Napomena M. Ž. : Po završenom prepisu ova dva dnevnika, Rudolf Mihl prepisao je pesmu, koju je major Ljuba Vulović napisao u zatvoru i koja je, prema pribelešci prepisivača Rudolfa Mihla, uneta u zapisnik sednice suda od 25. aprila 1917. godine, odakle je Mihl presmu i prepisao.”
Jednom kralju
Šta to činiš Kralju od jednog čoveka
Nogom što je stao na ivicu groba
Pa broji tupe korake iz daleka
Smrti što mu žuri u nezvano doba.
Zar se plašiš senki, malo živih ljudi
I to tvojih ljudi što ti daše Krunu.
Da li srca nemaš da ti grije grudi
Ili piješ čašu samo mržnjom punu?
Ja neću milosti, ne treba mi ona
Za dela, ja tražim samo pravdu golu
Pravdu, Gospodaru, pa reci nek zvona
Kraj objave mome čemeru i bolu.
Ali tada, čuj me, i upamti Kruno,
Ne vlada se zemljom gde ljubavi nije
I gde je Gospodar mržnjom se ogrno
Pa iz nje zla čini i nepravdu sije.
Jer gde zla učiniš tu osveta ide
19. januar 1917 god. Solun. Ljubodrag
A nepravda, to je buktinja krvava
Koju osvetnici iz daleka vide
Što njih dvoje sruše, teško se spasava.
Ljubomir Vulović se na kraju pesme “Jednom kralju” potpisao sa “Ljubodrag”, što je spoj njegovog imena Ljubomir i Apisovog imena Dragutin.
Video iz arhiva Jugoslovenske kinoteke: Odvođenje automobilom optuženih Dragutina Dimitrijevića Apisa, Ljubomira Vulovića i pukovnika Vladimira Tucovića od vojnog zatvora do zgrade suda, koja se nalazila u kasarni Treće armije u Solunu.
