Istorija

Prvi cirkus u Srbiji 1323. godine

Još pre nove ere u Kini su postojali akrobati koji su zabavljali narod, u Egiptu su pažnju privlačili krotitelji životinja, u antičkoj Grčkoj trke dvokolica, dok su u starom Rimu, u pauzama borbi, u Cirkus Maksimus ulazili akrobati, jahači i drugi zabavljači, kao i različite životinje. Iako su te predstave bile organizovane na zavidnom nivou, iako Cirkus vekovima, kao i danas, nosi ime po rimskom gladijatorskom poprištu, čini mi se da početke modernog cirkusa trebamo tražiti u srednjem veku kada su svetom krstarile putujuće družine zabavljača koje su po gradovima prikazivale svoje veštine. Iz 14. veka ostao nam je jedan zapis koji dosta detaljno opisuje kako su cirkuske predstave u to vreme izgledale.

Prošlo je sedam vekova od onoga doba, kada je kroz Srbiju prošao prvi cirkus i kada su naši preci, savremenici kralja Stevana Dečanskog, imali prilike da prvi put prisustvuju cirkuskim predstavama i da gledaju razne cirkuske veštine. Iako u sačuvanim srpskim srednjevekovnim knjigama nema pomena o ovom događaju, u tadašnjem najbližem komšiluku sačuvan je detaljan opis jedne cirkuske predstave iz toga doba, od jednog značajnog savremenog letopisca. Iz tog se spisa vidi, da se ondašnji cirkus skoro i ne razlikuje od predstava kakve se i danas mogu videti po cirkusima.

Priča o prvom cirkusu u Srbiji bazirana je na pretpostavci da je nakon izvedenih predstava u Carigradu, cirkus na putu ka zapadnoj Evropi prošao kroz srpske zemlje i tu takođe prikazao svoje veštine. Kako istoričar Stanoje Stanojević navodi u svojoj knjizi “Iz naše prošlosti” (Beograd 1934, Geca Kon), prva cirkuska trupa pojavila se u Evropi 1322 god. To je bila jedna družina Cigana, njih oko 20, a došla je u Evropu iz Egipta. Oni su prvobitno održavali predstave u Carigradu, pa su odatle, preko Makedonije, otišli u zapadnu Evropu, gde su zabavljali i zadivljavali svet u raznim zemljama.

Savremeni pisac, poznati polihistor, državnik i istorik, Nikifor Grigoras ili Nićifor Grigora, opisao je u svojoj Romejskoj istoriji, u kojoj su opisani događaji od 1204. do 1359. godine, jednu predstavu te prve zabeležene cirkuske trupe u Carigradu 1322. god. Pošto je ta trupa iz Carigrada verovatno otišla u susednu Srbiju, nema sumnje da je iste te predstave, koje je opisao Grigora, gledala iduće 1323. godine i srpska publika.

Nićifor Grigora je rođen oko 1295. godine. Rodom je bio iz Herakleje, grada u antičkoj oblasti Vitiniji. Tokom svog života zauzimao je visoko mesto na vizantijskom dvoru, a smatra se jednim od najznačajnijih vizantijskih istoričara 14. veka. Smatra se da je sastavio oko 80 dela, od kojih su neka danas poznata samo po naslovima. Njegovo najvažnije delo je “Romejska (Vizantijska) istorija”, podeljena na 37 knjiga i obuhvata period od 1204. do 1359. godine. Delove Nićiforove istorije koristili su za svoja dela Mavro Orbin i Jovan Rajić.

U to doba (1322 god.), piše Nićifor Grigora, videli smo u Carigradu ljude, njih oko 20, koji su se tu u prolazu zadržavali, i koji su znali čudne veštine, Takve ljude naši stari nisu poznavali, ni po čuvenju ni po viđenju. Oni su pošli iz Misira, i načinili su svojim kretanjem čitav krug, putujući na istok i na sever. Oni su prošli Haldeju, Arabiju, Persiju, Midiju i Asiriju; posle toga su otišli na zapad, prošli su Kavkaske predele, Đurđijansku, Kolhidu, Jermensku i sve narode do Vizantije. U svima tim zemljama i varošima izvodili su oni svoje predstave.

Ono što su oni izvodili, piše dalje Grigora, bilo je basnoslovno i zadivljivalo je. Njihove veštine nisu imale nikakve veze sa čarolijama, nego su to bila izvođenja, koja su članovi te trupe, usled dugog vežbanja, doterali do velike okretnosti.

Posle tih opštih napomena, Grigora navodi neke od njihovih tačaka. Oni su na primer uzimali 2-3 motke, pa su ih postavili uspravno na zemlju i vezivali ih i utvrđivali konopcima tako, da se ne mogu klatiti. Onda su preko vrhova tih motki zategnuli drugi konopac, a oko samih motki obavili su takođe konopce, tako da su to bile kao vijugave stepenice. Po tim stepenicama uspeo bi se onda jedan od njih gore na motku, i tu bi upro glavom u vrh i pružao bi čas jednu čas obe noge prema nebu. Zatim bi učinio iznenada brz pokret, uhvatio se za konopac i visio bi tako u vazduhu. Onda bi se počeo okretati bez prestanka kao točak. Posle toga bi se obesio o konopac potkolenima, i visio bi tako u vazduhu sa glavom okrenutom na dole. I onda bi se u tom položaju opet okretao. Posle toga izašao bi na sredinu zategnutog konopca, uzeo bi luk i strelu i gađao bi u nišan, koji je bio daleko postavljen, a gađao je tako tačno, kako drugi ne bi mogao i kad stoji na čistoj zemlji. Posle toga bi uzeo jedno dete na ramena, pa bi išao po vazdušnom putu od jedne motke do druge. To su stvari, koje je jedan od njih izvodio.

Drugi bi seo na konja i poterao bi ga u trk, a dok je konj jurio, on bi ustajao i čas bi stojao na sedlu, čas napred na grivi, čas ostrag na sapima, a pri tom bi vešto menjao nogu, na kojoj je stajao, lepršajući se kao tica. Posle toga skočio bi s konja dole, dok je ovaj jurio u punom trku, uhvatio bi mu se za rep, i za tren oka, pre no što je čovek mogao videti šta se zbiva, sedeo je opet u sedlu. Sad bi se spustio prema jednoj strani sedla, provukao bi se vešto ispod konjskog trbuha, izašao bi na drugu stranu i seo bi opet u sedlo. I mada je tim poslom bio zauzet, on je neprestano bičem gonio konja.

Treći bi metnuo na glavu dugačak štap, a na vrhu toga štapa bio je jedan sud sa tečnošću i išao je tako, balansirajući sa onim sudom, dugo gore dole.

Četvrti bi metnuo na vrh glave koplje, koje nije bilo kraće od tri fata, i od gore do dole uvijeno u konopac, kao stepenice. Uz to bi se koplje onda rukama i nogama puzao jedan dečko, brzo smenjujući noge i ruke, do vrha koplja i opet dole; pri tom je onaj, što je držao koplje na glavi, neprestano išao.

Peti bi uzeo loptu od stakla, bacao bi je u visinu i dočekivao bi je pri padu na vrh prsta ili na lakat i tako dalje, uvek na drugo mesto.

Grigora izrično ističe, da piše o raznim igrama i drugim veštinama koje je ova trupa izvodila, ali napominje, da svaki član trupe nije znao samo jednu stvar, nego je svaki od njih izvodio sve stvari. A znali su oni, napominje Grigoras, ne samo one stvari, koje sam ja opisao, nego još i bezbroj drugih.

Takođe ističe Grigoras, da su njihova izvođenja bila skopčana sa velikom opasnošću, i da se često dešavalo, da je pokoji od veštaka pao i poginuo. Kad su pošli iz Misira na turneju, bilo ih je preko 40, a u Carigrad ih je stiglo jedva 20. I u Carigradu je na jednoj predstavi, na kojoj je bio i Grigoras, jedan od njih pao sa motke i na mestu ostao mrtav.

Naposletku Grigora napominje, da je ova cirkuska trupa zarađivala mnogo para. Oni su išli po celom svetu, kaže Grigora, istina i da zarade, ali i da pokažu svoju veštinu. Dakle, izgleda da je kod cirkuskih majstora Cigana iz XIV veka već postojao Larpurlartizam (l’art pour l’art – umetnost radi umetnosti).

Iz Carigrada je, piše Grigora, ova ciganska cirkuska družina otišla u Trakiju, pa u Makedoniju, pa onda dalje na zapad.


Napiši komentar