Pored svog memoarskog dela “Život čoveka na Balkanu” u kome je opisao svoje ratne drugove i doživljaje, Stanislav Krakov napisao je besmrtni uvod za jednu besmrtnu knjigu ispunjenu besmrtnim junacima. Ova vrlo retka knjiga, “Spomenica poginulih i umrlih oficira u ratu 1912-1920” štampana je prvi i jedini put 1932. godine u Beogradu, u izdanju “Udruženja porodica poginulih i umrlih oficira u ratu 1912-1920”. Krakov je u uvodnom tekstu obradio oba Balkanska i Prvi svetski rat. U nastavku teksta pročitajte deo koji govori o ratu sa Turcima i Bugarima 1912-13 godine.
“Belele su se šume malih vojničkih krstova”
“Prolaze godine, ali dani veliki i herojski, dani slave i smrti ostaju nezaboravljeni. Moraju ostati nezaboravljeni. Dani, kada se od dotle tihih, mirnih, malih ljudi, za koje je malo ko znao, stvarali divovi, heroji, koji su na svojim plećima poneli našu istoriju. Ali koliko ih je ostalo, istrajalo do kraja? Koliko je njih palo pokošeni čelikom, prkoseći smrti i predajući verno svoj dragoceni teret, svoj amanet onima, koji su kraj njih i za njima dolazili.
Naša bliska prošlost ispunjena je cela podvizima i junaštvom, ali i krvlju, stradanjima i umiranjem. Veliko delo tražilo je i velike žrtve.
One su date dostojanstveno, nepoštedno, muški. Padali su prvo junaci stotinama, pa hiljadama, pa potom su narasle legije besmrtnika na stotine hiljada. Činilo se da nikada više neće biti kraja umiranju, ali niko zato nije ni trenutak zastao u poletu u napred.
Žrtve nisu bile uzaludne. Na tim mrtvim legijama mi smo izgradili današnju našu Otadžbinu.
Bojevi su dolazili za bojevima, bitke za bitkama, ratovi za ratovima, i svako novo bojište, i svaki breg i dolina Balkana, obeleženi su malim krstovima drugarski i bratski zdeljanim od municiskog sanduka ili od grane. Krstovima, koji su putokazi za našu istoriju.
Već su četničke borbe po Južnoj Srbiji pokazale sve nasledno junaštvo našeg naroda. Uz skromne pečalbare, uz hlebare, zidare i seljake, sretale se već tada, mladićske figure onih, koji su potom u doba, našeg sedmogodišnjeg rata, bili vođe u borbi i u umiranju. Mladi oficiri ostavljali su vojsku i spokojan život i postajali komite. Postajali preteče naših junaka i mučenika.
Dragomir Protić i Dragomir Vasiljević, Bogdan Hajnc i Brana Jovanović, Pera Todorović i Omilj Glišić, da pomenemo samo ovih nekoliko imena, bili su ti prvi naši heroji i prve žrtve.
Rat sa Turcima, 1912. došao je samo da te pojedinačne glavne primere uopšti. Mobilizacija je bila odjek one podzemne tutnjave, koja je čitav narod od aneksije potresala.
Sa zvucima, zvona, sa zapaljenim vatrama na brdima, sa udarcima, doboša, koji su bliženje rata objavili, beskrajno oduševljenje je zanelo čitavu zemlju i velika epopeja je otpočela.
Još nikada svet nije video ljude, koji su sa većom radošću u smrt, sa pesmom polazili.
Na Prepolcu, Lisici, Svircima i Merdaru, pri munjevitom prelasku granice, u prasci bombi kojima su turske karaule rušene, pali su prvi, koji su otpočeli onu dugu povorku od milion i pet stotina hiljada žrtava, koje su nas do krajnje pobede dovele.
Kao blistavi far u tami, zableštalo je ime Kumanova i otkrilo svetu junaštvo jedne mlade vojske nepoznate i nepriznate. Velika beskrajna legija mrtvih otpočela je da skuplja u masi svoje članove. Vodeći tri puta na juriš 7. puk, pao je potpukovnik Aleksandar Glišić, prvi komandant puka poginuo u ratu.
Od Nagoričanskih visova i Stracina svaka borba bila je za nas sinonim pobede.
Došli su juriši na kamenite vrhove Babune i Pletvara, krvavo Bakarno Gumno i Bitolj, poslednji bastion vardarske turske armije.
Turske su se armije pred nama istopile. Nije bilo više ni zapovednika ni vojnika. Moravska divizija doprla je do Elbasana, dok su Šumadiska i Drinska II poziva osvojile Lješ, Kroju, Tiranu i ulazeći u Drač, izbile na Jadran. Došle su tada duge opsade Skadra i Jedrena.
Predajom Skadra nestalo je neprijatelja protiv koga je rat bio poveden. Ali borbe nisu bile završene. Na mesto protivnika koji je uništen, drugi se neprijatelj pojavio.
Saveznici do juče, stajale su srpske i bugarske trupe na Bregalnici, jedne prema drugima, očekujući da započeto pitanje o Južnoj Srbiji dobije definitivan završetak.
U noći 16. juna 1913., bugarski oficiri u Štipu priredili su zabavu. Komandant jednog bataljona, major Milan F. Vasić, pozvan od Bugara došao je u Štip da im pokaže kako ih još uvek za saveznike smatramo. U ponoć je zabava bila svršena. Muzika je prestala i otišla. Na kamenom mostu, na Bregalnici, koja je dve vojske delila, major se od bugarskih oficira oprostio. Srdačno su stegli jedni drugima ruke.
Ali još nije major Vasić ni nekoliko koraka učinio, a s leđa su zapraštali revolveri. Domaćini su bili ubice onog, čiji su topli stisak ruke još osećali. U istom trenutku na celom frontu bugarski napad je počeo. Naše linije iznenađene i prepadnute bile su preplavljene.
Novi rat je otpočeo. Ali, ako su prvi naši redovi bili poklani, drugi su ostali. Trenutna bugarska pobeda pretvorila se u težak poraz. Na bojištu su naši vojnici nalazili svoje drugove, žive na vatri pečene, odrane, izmrcvarene. To nije zaplašilo, već probudilo iz dubine jednu nadčovečansku hrabrost i beskrajnu želju za osvetom. Juriši su se neprekidno ponavljali. Posle Bregalnice došao je Drenak, kota 650, Rajčanski Rid, Govedarnik, Dukat, Kalin Kamen, Carev Vrh i Žedilovo.
Naše su trupe nadirale ka Ćustensilu, u srce Bugarske. Slomljen, poražen i drugi neprijatelj je morao da moli za mir. I po drugi put su naše vojske definitivno trijumfovale. Ali su porasle humke, dugački postali crni spiskovi, koje je Ministarstvo Vojno objavljivalo porodicama, belele su se šume malih vojničkih krstova.”