Hoću da vam pričam jednu skorašnju istoriju i istoriju veoma kratku: to je moj susret s čeljadetom koje sam jedva poznavao, ali koje sam tako malo očekivao sresti u onom mestu i u onakvom stanju da se sav stresem kad god pomislim o tom. Hoću da pričam o jednoj ženi, i o ženi čak lepoj. To je udovica jednoga moga prijatelja, koga vi nemate potrebe znati po imenu. On je bio živopisac. Ja sam ga poznavao u Hagu, 1853, kad sam onamo putovao da se odmorim. Tada sam pohodio Muzej; on tu kopiraše Lekciju iz anatomije; on me pusti da mu razgledam rad, koji bejaše vrlo lep. Govorio je vrlo dobro francuski, i kako sam ja svaki dan jedan ili dva sata provodio u Muzeju, mi smo vrlo skoro bili s njim u sasvim prijateljskim odnošajima. Jednom je i ručao sa mnom i mojim drugovima. To bejaše tako mio čovek da sam ja, polazeći odonuda, osetio neku pravu tugu što ga ostavljam. On mi je i pisao da bi mogao govoriti mi o Pusenu, i ja sam njemu odgovorio da bih opet imao prilike kazati što o Rembrantu. Ta lepa toplina među nama traja jednu godinu dana pa se ohladi. Ali kad ja odoh u Belgiju, posle dve godine, da onamo držim nekoliko predavanja o slobodi savesti, on jurnu k meni u naručje kao da smo prijatelji od dvadeset godina! On već bejaše prilično izišao na glas; bio je putovao po Nemačkoj, i po Italiji, ali je ostao Holandjanin, i sve njegove slike imađahu malko arhaizam i podsećahu na stare flamanske učitelje. On mišljaše, kao i mnogi drugi umetnici, da je Pariz pravi razdavač slave, i žuđaše da ovamo dođe. A zašto i ne bi? Rekoh mu ja. Vi ćete imati prijatelja gde god dođete, i zemljaka gde god se ima osećanja za veštinu.
On dodje k nama, i posle tri meseca on izloži svoje radove u Salonu. Njegovom se daru začudiše živopisci a obradovaše umetnički kritičari. On bejaše, u početku leta, već čovek od mode u Parizu. Nekaka markiza odvede ga u Truvil, da joj tamo izradi portret. Po povratku, on taj portret izloži u svojoj radionici, i portret bejaše prekrasan. Svet je grcao da ga vidi. Karuce su se kršile u njegovoj ulici, lepe gospe su se jedva razmimoilazile na stubama njegovoga stana. Narudžbine poleteše sa svih strana. I da ništa ne bi bilo štrbo u njegovoj slavi, on se zagleda u jednu krasnu devojku, i oženi se njome. To bejaše jedna mlada Flamanka, koja nešto ličaše, ako bi se htelo nama verovati, na ženu Rubensovu, na ženu koju je Rubens obesamrtio i prevario. Ona nije imala ni oca, ni majke, niti miraza. Ali on bejaše bogat. Da se razuemo. I on upravo nemaše ništa; ali, po davnašnjoj reči on dobijaše sve što hoćaše. Njih zanese pamet da žive kao velika gospoda. Ona uze za se prekrasan salon; on opet radionicu divnu. Sad se samo i govorilo o njihovim gozbama, ne samo što su bile lepe, nego i što su bile mile. Svaki gost njihove kuće mišljaše da je miliji od svih drugih gostiju. Dvoje krasne dece dobiše oni: dva sinčića kao zlatne jabuke. Ali govorahu oni: mi ćeo imati i kćer. Ovakav slatki život trajao je više godina bez ikakvog oblačka, i bez prekida. Dok tek jednoga dana, bez ikakvih napomena ili predosećanja, on zenu i umre usred svoje slave, usred sreće, i usred najpunijega zdravlja. Tad mu beše trideset i sedam godina, ugod koliko Rafaelu!
To bejaše veliki potres u svetu umetničkom, i u svetu modnom. Kroz osam dana ni o čem se drugom nije govorilo nego o tom. Njegova udovica dobi svežnjeve pisama, i bi proslavljena kroza sve novine kao najmilija i najžalosnija među ženama. Posle petnaest dana već se govorilo o koje čem drugom; a ona bi zaboravljena sasvim posle tri nedelje. Razumimo se dobro: zaboravi se njezina ličnost, ali ne njegov talenat. To je bio jedan od onih nespornih talenata koji traju večno, to jest, desetinu godina. Opet se o njemu govorilo kad nastupi nova sezona zbog prodaje koja se izvrši pod dobrim ugodbama. Naslednici prodadoše ne samo slike nego i svu kretnost. Elegantna gomila tiskala se u radionicu i u dva salona. Sve je bilo tako ukusno da očarava. Sve to bi razgrabljeno po najveću cenu.
A gde je udovica? Šta će činiti ona? Hoće li ostati u Parizu? Hoće li se vratiti u Holandiju? Ima li koga ona od roda? O njoj se nije mnogo raspitivalo, jer ona sa svim iščeze sa decom svojom. Naskoro se saznade da su ona i muž njezin, u svojoj nepažnji, terali do prave ludosti. Zaduživali su se na sve strane. Sve divne slike, koje su ukrašavale njihove salone, bile su već davno za dobru cenu prodane trgovcima, koji ih još skuplje preprodavahu kupcima, i koji se smatrahu za izdašne ljude zato što su dali udovici oda šta će živeti godinu ili dve. Ona, u prvo vreme, beše zbunjena svojom nesrećom; docnije počne misliti o svojoj deci, i primi se teškoga zanata – moljakanja …
Žena dvadesetoga veka – Žil i Gustav Simon. Preveo M. Dj. Milićević. Beograd 1894
