Ovi su redovi nastali spontano tokom jednog radnog dana u knjižari, prebirajući po polici sa domaćim autorima zapazio sam naslove, i video sam samo naslove, slagali su se u rečenice… Jednom sam već napisao nešto slično, ali se ne sećam kada i gde, ni zašto. Ova priča se može slobodno tumačiti i kao neki nasumični katalog domaće književnosti.
Slika u zaglavlju je miks ilustracije iz knjige “Razgovor ugodni naroda slovinskoga” iz 1759. godine i dečjeg rukopisa iz 1913. godine.
U Gluho doba čitao sam Pisma iz tuđine, shvatio sam gde su moji Koreni i postao Vernik. Osetio sam Dah zemlje i pomislio tu su jednom bili i moji Očevi i oci, ovde je moja Atlantida. Danas je Vreme laži, sve je danas Magla i mjesečina, i naviru Sjećanja. Kako upokojiti vampira u sebi i uploviti u Ostrvo Tišine, mesto gde je Svih žalosnih radost. Teška iskušenja su ispred mene, visoka kao Španski zid u ove Zimnje večeri. Kroz Lagum i Kroz buru, moja su Usta puna zemlje, Bez ljubavi i Pomerene savesti grebem noktima Crte i reze i sanjam moj Eldorado. I tako, Hiljadu i druga noć, Šesti dan, Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, u Bašti sljezove boje na licu osećam Unutrašnju stranu vetra, Vreme je smrti, da li će se ikada vratiti dani Kad su cvetale tikve, kada je Seljak mali kralj bio Gorski car.
Una, Devojka sa zelenim očima, Ada, Djevojka crvene kose, Ivana, Zoe i Ana u novoj balskoj haljini, Sjećanja na njih blede Kao protekle vode. Nisu ovo Ljubavne priče, ni Legenda o Taboru, više zvuči kao Knjiga žalbi, Skitam i pričam, neke davne Uspomene jednog skitača. Čuje se Grozdanin kikot. Piši kao što ćutiš rekao mi je jednom Brana. Smutnoe vreme u ovoj Prokletoj avliji, odjekuju odnekud Jauci sa zmijanja, a i Vreme zmija je, vreme Laže i paralaže gde Kaluđer i hajduk postaju jedno, nije trenutak za Strašne ljubavne priče, tren je za Pesme bola, ali ne i ponosa.
Ljudi sa četiri prsta, senke im se gube niz ulicu Via Romana, među njima je i Apisov tamničar. Iza njih ostaju Znakovi pored puta. Onaj najviši, Gospodar munja, zovu ga Milan Narandžić. Čizmaši su to, oni koji sanjaju Novi Jerusalim. Dok je Zemlja u plamenu njihov hod ostavlja utisak Hodočašća Arsenija Njegovana. Hajduci su to, Vrela krv. Uspenje i sunovrat, Vreme čuda i Besnila. Đavoli dolaze na Konstantinovo raskršće. Ovde je i Bog rekao Frede laku noć.
Ne želim da ova priča zvuči kao Lament nad Beogradom ili Beograd za pokojnike, više sliči Kronici nekog palanačkog groblja, međutim šta god napišem biće to samo Lajanje na zvezde, neki providni Predeo slikan čajem na starom Carigradskom drumu ili kako bi to Simon Drakul nazvao “Reci kamenu sine”. Gorila, Juda, Legionar, to je danas Beogradski cvet građanstva, oni su slavni Vitezovi slavonske ravni, oni su Podzemni klub, oni su naši Prijatelji sa tog i tog venca, Jahači nad jahačima, naši Očevi i oci. To je priča iz knjige Nove srpske fantastike, nije Iz knjiga starostavnih. Ni Gospođa ministarka im nije ravna, ta Pokondirena tikva.
Naša je sudbina da su nam uvek Poslednja pisma iz tuđine, naš je pravac Istok-zapad, iza nas ostaju Utuljena kandila i 101 priča Tri posleratna druga. Iza nas ostaje Turnir grbavaca. I život ide dalje, pamtimo Dodir svile, Staze, lica, predele. Sanjamo Jedan od onih života, pamtimo Požar na trgu Marksa i Engelsa i Deset krvavih godina. Lagano iscrtavam Moj krug kredom, linija ide Iz crnih ponora do zvezda i završava kao Mrtvi ugao. Čovekova tragedija je što uvek traži Petu stranu sveta i uvek je traži Među javom i med snom, Tamo gde loze plaču. U pitanju je Velika zabuna jer je sve ovo Vražji otok, Sonata u sivom, Kuća lopova odakle Bekstva nema i Žalosno pozorje. Daleko je sunce. Sve drugo je Bajka, Jelena je žena koje uistinu nema. Kocka je bačena, srušen je Most na Žepi, daleko je Na drini ćuprija, daleko je moja Atlantida, uistinu Teško pobeđenima. Grešnik sam zarobljen u Vremenu smrti i Vremenu vlasti. Naći ćemo se jednog dana Na sunčanoj strani, ispod Zvezdanog plašta i sve će ovo jednog dana zvučati kao neka nepotvrđena glasina, hmm … Reče mi jedan čoek, u to i to vreme, u tom i tom mestu, u Smiraju dana na Balkanu, u Prokletoj avliji Kuće Lukića živeo je Čudan svet, zvali su ih Došljaci, Provincijalci, svirali su C.A. Blues …
