Porodica Miloradovića poreklom je iz Hercegovine, gde su preci grofa Mihaila Andrejevića bili na glasu vlastela. Jedan član te vlastelske porodice, Milisav Miloradović, podigao je u 1563. manastir Žitomislić, nedaleko od Mostara u mestu Dubravi, koji i danas postoji smatra se kao jedan od najlepših manastira u Hercegovini.
Za vreme vladavine cara Aleksija Mihailovića u Moskvi su živela dva Miloradovića, Bogdan i Stepan, odakle budu poslani, kao vešti rudari, u Kevrol i Mezen rad istraživanja srebrnih i drugih ruda.
U carskoj povelji oni se spominju kao kneževi s toga što su i bili srpski kneževi.
U Rusiji se sasvim nastanila porodica Miloradovića za vreme vlade Petra I. Prvi naslednik je bio Mihailo Miloradović, koga je Petar postavio u 1715. godini za Gajdačkog pukovnika. Za vreme rata s Turcima 1711. Mihailo je učinio znatne usluge Rusiji, slat je u Crnu Goru da podigne Crnogorce protivu Turaka; on je i svoje imanje žrtvovao. Njegov unuk Andreja Stepanović Miloradović, general-poručnik i imalac ordena sv. Aleksandra Nevskog, sv. Vladimira i sv. Đorđa 3. reda, lepo je poslužio u ratovima s Turskom, osvojio Mačin 1771. i bio drug Suvarova i Kutuzova i završio život poštovan od sviju, u zvanju černigovskog namesnika. On je bio otac junaka čiji život ovde iznosimo. Grof Mihailo Andrejević Miloradović rodio se 1. oktbra 1771. godine; u devetoj godini bio je zapisan kao podoficir u Izmajilovski lajb-grenadirski puk i zatim odmah poslat na stranu. Isprva se učio u Kenigsberškom universitetu pod rukovodstvom čuvenoga Kanta, zatim je proveo dve godine u Getingenu, odakle je, radi usavršavanja u vojnim naukama, poslat u Štrasburg i Mec, gde se naročito posvetio izulavanju fortifikacije i artiljerije.
Obogaćen plodovima evropskog obrazovanja, Miloradović, vrativši se u Rusiju, bude proizveden u čin praporšika izmajilovskog puka u 1787. a posle godine dana – za potporučnika. U činu poručnika učestvovao je u ratu protiv Šveda. Car pavle stupivši na presto, proizveo ga je za kapetana. Miloradović se javlja kao jedan od najboljih oficira pri svakom razvoju i učenju, bio je predmet osobite carske pažnje, po izboru proizveden za pukovnika 1797. a za general majora 1798. i šefa Ašeronskog mušketerskog puka, na čelu kog je ubrzo krenuo za Italiju. Kad je general Suvarov primio poverenu mu vojsku u Italiji, pozdravio je u Miloradoviću sina svog starijeg ratnog druga, i od tada, do kraja svog života voleo ga je kao rođenog sina. Starajući se da se pokaže dostojan milosti velikog vojskovođe, Miloradović je obeležio svoju službu u Italiji nizom vojničkih vrlina i junaštva. Nabrajati svetle primere njegova junaštva i umešnosti u ovome ratu, kao i u svima ostalima gde je učestvovao, značilo bi ređati stotinu bojeva.
U prelazu preko Alpa Miloradović je zapovedao jednom od prethodnica. Kroz Švajcarsku se svakodnevno tukao sa neprijateljem dajući primere neobične neustrašivosti. Za rat 1799. sem Aninske lente nagrađen je komanderskim krstom Sv. Jovana Jerusalimskog u brilijantima. Iz ovog doba ime Miloradovića postalo je narodno ime u Rusiji i čuveno u Evropi.
Na Austerlicu njegovo odeljenje bilo je u središtu, blizu Pracena i borio se naočigled cara Aleksandra I. Čin general-lajtanta i orden Sv. Đorđa III reda bili su nagrada Miloradoviću za rat 1805. godine.
Iduće godine planu rat između Rusije i Turske i Miloradoviću bi suđeno da se na prvom koraku proslavi junaštvom. Njegov korpsu brzim pokretom od Dnjestra u Vlašku dospe u Bukurešt. Predupređujući turke Miloradović izađe u susret velikom veziru i do nogu ga razbije kod Obilešta. Za ovo slavno junaštvo car Aleksandar pokloni Miloradoviću zlatan mač u brilijantima s natpisom: “Za spasenje Bukurešta”.
U proleće 1812, car poveri Miloradoviću formiranje rezervne vojske u Kaluzi i on sa njom stiže sa vojskom u Gžatsk na nekoliko dana pre Borodinske bitke. U ovoj bitci Miloradović je isprva zapovedao desnim krilom, a zatim je premešten u sredinu. Za sve vreme ove krvave seče bio je jedan od prvih pomoćnika Kutuzovu. Boreći se na svakom koraku on je zadržao naglo nadiranje Francuza, dajući ruskoj vojsci mogućnost da mirno odstupi ili krčeći joj put ka pobedi.
Kad je Napoleon počeo svoje odstupanje, Kutuzv poveri pola vojske Miloradoviću sa nalogom da se kreće uporedo sa protivnikom i da mu svuda nanosi štete. Nejednakost u snazi nije pokolebala Miloradovića, on je produžio borbu i razbio Francuze. Zatim je učestvovao u trodnevnoj bitci kod Krasnog, pa je poslat na Berezinu gde je sustigao Francuze i jurio ih do Vilne.
Blagodarni car nagradio ga je za velike usluge u otačastvenom ratu brilijantskim znacima za orden Aleksandra Nevskog i orednima Sv. Vladimira I reda i Sv. Đorđa II reda sa zvezdom.
Kad je vojska prešla granicu početkom 1813. Miloradoviću je bilo povereno da sa dva korpusa ide ka Varšavi, zatim je krenuo na Kališ, udario na Odar, opkolio tvrđavu Glogau. U aprilu je ušao u Dražđane odakle je krenuo na Hemnic i Altenburg. U bitci na Baucenu 8. i 9. maja zapovedao je levim krilom vojske i na oči cara Aleksandra odbio je sve napade protivnika. 16. maja kod Rejhenbaha imao je žestok okršaj u kome francuzi izgubiše čuvenog Diroka i još dva generala. Nagrada za ove borbe Miloradoviću je bila titula grofa Ruske Imperije.
Posle Poševskog primirja u avgustu 1813. Miloradović je učestvovao u bitci kod Dražđana, zatim u znamenitoj bitci na Kulmi, gde je ruska garda odbila nadmoćnog neprijatelja. Učestvovao je i u potpunom porazu Vandamovog korpusa i za to nagrađen pozlaćenim mačem u brilijantima i sa 50.000 rubalja, a austrijski car odlikovao ga je ordenom Leopolda I reda. U bitci kod Lajpciga Miloradović je zapovedao ruskom i pruskom gardom i odlikovan je ordenom Sv. Andreja Prvozvanog.
U ratovima nije bio nijedanput ranjen. Postavljen je za general gubernatora i u tom zvanju ostao je sve do 14. decembra 1825. kada je zlikovačko tane učinilo kraj njegovom slavnom životu. Žalost za Miloradovićem bil je opšta u svoj Rusiji, koja je više od 30 godina u njemu gledala jednog od svojih najslavnijih sinova. O njegovoj neustrašivosti u bojevima kružilo je po vojsci i narodu mnogo priča i poslovica. On je u potpunom značenju reči bio drug vojnika s kojima je podjednako delio opasnosti, glad i nepogode. U ratu je bio prvi na konju i poslednji se sa njime rastajao, ne pomišljajući na odmor dok svojim očima ne vidi da je usvemu namirena njime predvođena vojska. U slučaju neuspeha bio je veseliji nego obično, šalio se i izazivao smeh u tako opasnim trenucima kada se njegovoj okolini činila pogibija neizbežna. Imao je osobit dar za razgovor sa vojnicima i da su se sačuvale one mnoge njegove izreke izgovorene u bojnom okršaju, poslužile bi za obrazac vojnog govorništva.
Duša mu je bila opasnost. Svakad u boju, kicoški odeven, poigravao je na konju ispred baterija, kolona ili u streljačkom nizu, zaogrnut skupocenim šalom, u mundiru sa ordenima, kalpaku sa perjanicom i dugim čibukom u ruci. Za slavom je plamtio kao mladić za prvim predmetom svoje ljubavi. Njegovo dobro srce bilo je pristupačno svakom dobru. Pregrštima je sipao dukate ruskim i neprijateljskim ranjenicima; niko koga je zadesila zla sudba nije otišao od njega bez pomoći i utehe. Takav je bio Miloradović – pojava retka, koga su Suvarov i Kutuzov određivali na najstrašnija mesta, a ujedno poveravali mu i priređivanje zabava i svečanosti. Poslednjih godina njegovog života najveća mu je želja bila, da slavne dane svoje, ostatak svog života, provede u seoskoj samoći i tišini, no Proviđenje nije dopustilo da se ispuni želja najhrabrijeg među hrabrima.
Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. Miloradović je krenuo da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Pošto je bio jako popularan zamalo je uspeo da smiri ustanak, kada ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika Petar Kahovski. Dekabristi su bili pripadnici ruskog plemićkog opozicionog pokreta, članovi tajnih društava i organizatori pobune protiv carskog režima u decembru 1825. godine. Ime su dobili po mjesecu decembru (rus. Декабрь).
Izvori: "Anekdote grofa M. A. Miloradovića", izdanje "Uskoka", Beograd 1893. Vikipedija (dekabristi)
