Jevreji su, u korak sa mnogim evropskim narodima, prihvatili novu Gutenbergovu tehniku štampanja knjiga. U spisku knjiga koje su izašle do 1500. godine – tzv. “Incunabulae” – može se naći oko 200 hebrejskih knjiga, štampanih počev od 1470. godine. Prva knjiga na kojoj su izričito naznačeni mesto i godina štampanja je “Komentar rabina Sloma Jichakija (Rašija) na Toru”, štampana 1475. godine u Reggio di Calabria u Italiji. Istovremeno, a možda i malo ranije, počeli su da štampaju hebrejske knjige u Španiji i u Portugalu, u Italiji – u Rimu i u Mantovi – ali godina štampanja nije bila obeležena. Prvi štampari trudili su se da njihovo delo bude naročito lepo, privlačno i lako za čitanje. Kao model za slova služili su im starostavni rukopisi. Veoma su vodili računa o tačnosti, te su u te svrhe angažovali učene korektore-specijaliste. Tada se još štampanje smatralo umetničkim, pa i svetim delom.
Velikom poletu štamparstva doprinela je porodica Sončino u Italiji, iz čijih je štamparija pred kraj XV veka i početkom XVI ugledalo svetlo dana oko dvesta knjiga. Oni su imali svoje štamparije i na teritoriji Osmanske imperije. U početku jevrejski štampari nisu upotrebljavali izraz “štampa” (defus), već “pisanje” (ketiva), jer su u štampanju videli nastavak dela “pisara” svetih spisa. Reč “štampa” upotrebljena je prvi put u Ferari, 1477. godine.
Tipografi – “štamparski majstori” ili “spajači slova” – oduvek su smatrani radničkom elitom, kod Jevreja čak zanatlijama koji obavljaju sveti zanat. Od XVIII veka upotrebljavani su uglavnom nemački izrazi (Pressen-Zieher, Setzer, Drucker i sl.).
U XVI veku dolazi do velikog poleta u štampanju hebrejskih knjiga. Štamparije su osnovane skoro po svim većim jevrejskim centrima: u Carigradu 1505. godine, u Pragu 1512. godine, u Bazelu 1520. godine, u Nemačkoj 1531. godine, u Krakovu 1534. itd. Međutim, u Evropi je sredinom XVI veka stavljena zabrana na Talmud i ostale jevrejske knjige. Osuđene su na spaljivanje na lomači.
U XVII veku smatra se štampanje knjiga dosta svakodnevnom pojavom. Pošto su Jevreji, svaka porodica ako ne i svaki pojedinac, želeli da imaju svoje molitvenike, hagade za Pesah i sl., otvorene su nove štamparije u Nemačkoj i u Holandiji. U Amsterdamu je tada bilo oko 20 jevrejskih štamparija. One su bile na glasu po kvalitetu papira, lepoti slova, izgledu knjige i tačnosti teksta.
U XVIII-XIX veku kvantitet dovodi do opadanja kvaliteta i tek retke štamparije mogu da se pohvale validnošću izrade. Među najboljima je tada jevrejska štamparija u Vilni, gde je odštampano jedno od najlepših izdanja vavilonskog Talmuda. U Americi je prva jevrejska štamparija proradila u Filadelfiji 1814. godine.
U Palestini je prva jevrejska štamparija osnovana u Safedu (Cfat) 1577. godine. Osnovao ju je Elizer bar Jichak Aškenazi iz Poljske, odakle je doneo slova i doveo radnike.
Od godine 1837. jevrejske knjige štampaju se i u Beogradu. Prvom štampanom jevrejskom knjigom kod nas smatra se delo “Ticun hacot” ili “Ponoćne molitve”. Odštampana je u Knjažesko-Serbskoj tipografiji u Beogradu.
Izvor: Jevrejske knjige štampane u Beogradu 1837-1905, str. 8-9, autor Ženi Lebl, Dečje novine 1990.
