Godine 1998. moj tadašnji drugar Zoran Vemić Kiza saznao je da postoje memoari brata njegovog dede, srpskog oficira Velimira S. Vemića, Crnorukaša, člana vrhovne uprave organizacije “Ujedinjenje ili smrt” i učesnika u Majskom prevratu 1903. godine. Zoranova potraga za pomenutim memoarima trajala je više od godinu dana i završila se neuspešno.
Ja sam u tom periodu bio član Srpske književne zadruge, pa sam povremeno svoje slobodno vreme provodio u njihovoj nekadašnjoj antikvarnici, koja se nalazila odmah preko puta Beograđanke. Tamo se u to vreme često pričalo o starim knjigama, prvim izdanjima, istoriji, politici. Jedne večeri sam, danas pokojnom kolekcionaru Slobi Boriću, prepričavao Zoranovu porodičnu priču i detalje njegove bezuspešne potrage za dedinim memoarima. Dok smo nas dvojica upadali jedan drugom u reč, iz ćoška antikvarnice dopirao je glas starijeg gospodina koji je prelistavao stare knjige i ne gledajući u nas rekao: “Neka potraži u SANU, soba ta i ta, kutija pod brojem tim i tim. Čim se otvori kutija memoari su na vrhu. Ovi mladi koji danas tamo rade to ne znaju, njih to ne interesuje.” Već posle par dana Zoran je u rukama imao kopiju memoara konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića.
Ne znam da li ih je ikada objavio, već nakon godinu dana putevi su nam se razišli i izgubili smo međusobni kontakt. Sebi sam izradio jednu kopiju memoara, koja je bila kod mene sve do 2007. godine kada sam napravio elektronsku knjigu i postavio na sajt. I danas, ako upitate Google za “Dnevnik konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića” izaći će među prvim rezultatima ta stranica. Nažalost, u godinama koje su prolazile, ja sam izgubio moju kopiju dnevnika. Sačuvao sam samo jedan njihov deo u okviru teksta koji sam u to vreme pisao.
UVOD
U Majskom prevratu u noći 28/29. maja 1903. godine ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, i time je prekinuta loza dinastije Obrenović.
Velimir S. Vemić je jedan od oficira koji su direktno učestvovali u pogubljenju Kralja i Kraljice 1903. godine. Dragiša Vasić navodi upravo njega kao osobu koja je otkrila prostoriju u kojoj se krije kraljevski par.
Tajno udruženje tzv. “Crna ruka”, delovala je početkom XX veka i njeni članovi odgovorni su za Majski prevrat. Ovo tajno društvo zvanično je osnovano 1911. u Beogradu pod imenom “Ujedinjenje ili smrt”, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir S. Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović.
O DNEVNIKU
Dnevnik konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića – Prepis izvršio Rudolf Mihl po njegovom tvrđenju sa originala (originalni rukopis je uništen na kraju “Solunskog “procesa” 1917. godine), koji se nalazio u aktima presude Velikog vojnog suda za oficire u Solunu. Prepis izvršen u toku 1917. godine.
Rudolf Mihl, bibliotekar Narodne skupštine FNRJ, bio je za vreme Solunskog procesa, kao rezervni narednik, na službi u Velikom vojnom sudu za oficire u Solunu.
Mihl, kome su akta Solunskog procesa stajala na raspoloženju u Velikom vojnom sudu jer je u arhivi radio, posle izvršene presude, pregledajući ih, našao je u aktima: original dnevnika Velimira S. Vemića, original dnevnika Branka Božovića, bivšeg direktora “Pijemontea” i člana tajne prevratne organizacije, i original pesme “Jednome kralju”, koju je u zatvoru napisao major Ljubomir Vulović, streljan 1917. godine nakon Solunskog procesa. On se ispod pesme potpisao sa “Ljubodrag”, što je anagram Apisovog imena Dragoljub.
Zainteresovan njihovom sadržinom a s obzirom da su se u to doba po Solunu izmišljale i prepričavale fantastične priče o tome šta sve sadrži Vemićev dnevnik, pa su i neki odlomci iz njega bili objavljivani u solunskim srpskim novinama. Mihl se, kaže, rešio da ova tri dokumenta sa originala prepiše i to je i učinio.
Mihlov svojeručni prepis Vemićevog dnevnika iznosi 36 i po stranica pisanih mastilom na hartiji velikog kancelarijskog formata.
U svojim beleškama u svom dnevniku Vemić je mnoga imena ličnosti beležio samo inicijalima; neke ličnosti obeležio je njihovim nadimcima. Većina inicijala su kasnije dešifrovani i u tekstu se nalaze u zagradama (npr. Ilija R(adivojević). To su jedine izmene koje su izvršene na tekstu.
IZVOD IZ DNEVNIKA
Dnevnik obuhvata period od 1906. do 1916. godine, kao i jedan manji deo (2 strane) o godinama 1902/1903, što je izvod iz beleški advokata Ace Novakovića, koje je Vemić zapisao u dnevnik.
- 1 X 1907 – Oko 12 č. noću u “Gr. hotelu” ispriča nam ppukov. Dunjić da ga je večeras u avliji dvorskoj napao princ Đorđe i psovao mu oca, što ga, veli, nije (Dunjić) pozdravio. Sutra ide na raport Kralju i Ministru vojnom da traži smenu.
- 4 X 1907 – … Stole (Stojan Popović) reče, da mu je pr. Đorđe u Topoli (pri osvećenju crkvenog temelja) rekao da mu je Kralj pričao, da je zaverenicima dao 800.000 dinara?!
- 5 X 1907 – Danas kod Tucine kuće: Dragutin Dimitrijević, Anta Antić, Musa, Tuca, Milić Simeunović i Ja. Pristao i Milić i rešeno da se “Ludaku” da tečnost (Apis ima 5 flaša od pok. Dr. A. Nešića).
- 9 VIII 1908 – Na Topčiderskom brdu razgovarah sa Đorđem. Pitao me za Jelku. Odbih aluziju svaku. Reče mi ima špijuna u njenoj kući i on je nju video da se ljubi sa konjičkim oficirom i on misli ja sam to.
- 19 IX 1908 – Bio sam od 10-12 časova pre podne u poseti kod J. Cvijića u njegovom novom stanu u Mitropolitovoj bašti. Razgovarao sam o špijunaži i on mi na okolišan način reče da se čuvam kuće O. M.
- 30 XI 1910 – Sv. Andrija. U dvoru sam. pri primanju oficirskog kora, Čiča (Kralj Petar) drži govor pa se zbuni i stade u polovini govora, okrete se i pita “kako ono beše”, ali ne čuje odgovor pa muka … Jedva ga je čuo da nastavi …
- 14 I 1911 – … Treba raditi u Arnautluku … Knjaz Nikola po Arnautluku kupuje glavare. Prizrenski vladika Nićifor i on ušao u ruke Knjaza Nikole i za njegov račun radi. Između Turaka i Arnauta je ogroman jaz i ne mogu se smiriti. Slučaj sa bulom hodže iz Dibre ( silovali je svi vojnici, ona se branila iz kule iz pušaka od jutra do mraka, uveče kad je uhvatili a ona se onda ubije, sada za Arnaute ona je svetinja).
- 23 I 1911 – Apisa zvao Čiča (Kralj Petar) po poruci Aleksandrovoj. Apis mu otvoreno rekao da treba da preda vlast II sinu (Aleksandru)
- 9 V 1911 – Kod mene 1, 2, 3 i 4. Potpisasmo Ustav.
- 30 VIII 1911 – Kod mene “svi”. Rešeno raditi na uklanjanju Bugarina F. (bugarskog Kralja Ferdinanda) i Pesnika ( crnogorskog Knjaza Nikole).
- ? IV 1913 – Bora Kapetanović priča da je Mil. Uzunac na Kumanovu sakrio se u podrum a bateriju podelio vojnicima.
Iz dnevnika Branka Božovića:
- 9 XII 1915 – Na Cetinju sam. Posle podne Pašić stigao preko Rijeke s Milutinom Jovanovićem i otseo u srpskom poslanstvu. Pašićevom dolasku pridaje se veliki značaj. Dvojica Nikola (Pašić i kralj Nikola), pošto su prevarili dva ogranka istog naroda, imaju sad da se međusobno lažu…
O RUDOLFU MIHLU
Mihl je rođen u Beogradu, ali je poreklom sudetski Nemac. Otac mu je bio poslastičar i držao radnju u Karlovim Varima, odakle ga je u Beograd doveo Kralj Milan i bio je šef kujne na dvoru Obrenovića, pa je i posle otpuštanja iz dvora ostao u Beogradu i u njemu umro.
Rudolf Mihl imućan, dugo godina studirao je prava u Parizu, Beču, Pragu i Beogradu. Bio je direktor osiguravajućih društava, zatim knjižar-antikvar; u poslu nije imao uspeha, te je najzad stupio u državnu službu i radio u Državnom arhivu u Beogradu. Posle 1945. godine postavljen je za bibliotekara Narodne skupštine FNRJ.
Mihl je bio poznati beogradski boem. Decenijama je bio nerazdvojni kafanski drug Čiča Ilije Stanojevića. Kao duhovit i veseo, uvek bezbrižan čovek, bio je rado viđeni član boemskih društava, koja su se okupljala u nekadašnjim boemskim kafanama beogradske Skadarlije sve do 1941. godine. Oronuo sa zdravljem, po oslobođenju živeo je veoma povučeno i umro 1951. godine u Beogradu.
MIHL, APIS I SOLUNSKI PROCES
“Mihl je jedno vreme učio gimnaziju sa Apisom i ovaj ga je s obzirom na njegovo nemačko poreklo zvao “Švaba”. Kada je formirana III armija na Krfu i Apis naimenovan za pomoćnika načelnika štaba, on je u štabu zatekao Mihla. Apis se obradovao starom drugu i sa njime održavao drugarske veze na svoj način: Uvek se sa njime šalio i gledao da mu učini po neku uslugu. Kada je 15. decembra 1916. u selu Voštarane Apis bio uhapšen, polazeći, sreo se slučajno u hodniku sa Mihlom, rukovao se sa njime i u šali mu dobacio: “Ne brini Švabo, sve će dobro biti”, reagujući tako na Mihlov uplašen i upitan izraz lica.
Početkom 1917. godine Mihl traži premeštaj iz III armije (jer su ga u štabu gledali sa nepoverenjem zbog njegovih dobrih odnosa sa Apisom) i pomoću svog prijatelja potpukovnika Vlade Jovanovića biva premešten u Veliki vojni sud, naročito zato jer je znao odlično da radi na pisaćoj mašini. Tako je Mihl došao u mogućnost da o radu Velikog vojnog suda po presudi Apisu i drugovima, neposredno sazna vrlo interesantne stvari.
Mihl je pričao da je za vreme sednice Vojnog suda na kojoj se raspravljalo o presudi Apisu i drugovima izbila svađa između sudija. Sudija Gatalović se svađao sa Josifom Kostićem. Psovali su se najordinarnijim rečima, nazivajući se najpogrdnijim imenima pri čemu je Gatalović neprestano ponavljao: ” da on neće da bude ubica i da ubija nevine ljude”, a Josif Kostić psujući pretio i Gataloviću, da će “i njemu uzeti glavu zajedno sa onim razbojnicima, koji će biti pobijeni, pa ma šta on (Gatalović) govorio”. Gatalović je ostao dosledan i nije potpisao smrtnu presudu već je na originalnoj presudi svojom rukom napisao odvojeno mišljenje.
