Коначно сам решио да прочитам капитално дело Чедомиља Мијатовића “Ђурађ Бранковић”, објављено у Београду 1880. и 1882. године у две књиге. Та књига стоји у мојој полици већ годину дана, иако сам са ње већ више пута брисао прашину, читао је још увек нисам. Од када сам завршио књигу Брема Стокера расте моје интересовање за историју средине 15. века. Између намере да започнем читање, и самог читања Мијатовићеве студије, налетим случајно на књижицу под називом “Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу”. Ако се питате како се случајно налети на књигу, одговор је: врло лако ако имате на располагању библиотеку од 15.000 књига која се стално допуњује.
Пар основних чињеница о животу Ђурђа Бранковића, пре него што пређем на главну тему чланка. Ђурађ Бранковић рођен је негде на Косову 1377. године. Био је српски деспот, други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. За владе деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ је практично био други човек Србије, али за разлику од Стефана, имао је многобројну породицу. Након Стефана владао је Србијом од 1427. па до своје смрти 1456. године. Ђурађ Бранковић подигао је нови престони град, Смедерево, у коме је владао све до своје смрти.
Увод
Током свог путовања по јужнословенским крајевима пољски слависта Анджеј Кухарски приспео је године 1829. на Цетиње. У библиотеци Митрополије црногорске, која се налазила у Цетињском манастиру, нашао је тринаест старих рукописа. Овом приликом Митрополит је Кухарском поклонио један од ових рукописа. Радило се о српском зборнику с краја 16. века. Након смрти Кухарског 1862. године зборник је постао власништво Новоруског универзитета у Одеси. Захваљујући боравку Ватрослава Јагића у Одеси (1872-1874), научној јавности је откривен значај тзв. “Цетињског зборника” за историју српске књижевности. Јагић је у својим мемоарима навео да се читању зборника упорно противио извесни Виктор Григорович, познати путник по Светој гори и професор у Одеси. Стога је Јагић кришом од Григоровича у библиотеци вршио преписивање, стављајући испред себе неки други рукопис сваки пут када овај наиђе. Већ 1875. појавило се издање Константиновог Житија деспота Стефана Лазаревића, за чију је основу Јагић узео препис из Цетињског зборника. Боравећи у Русији као државни питомац, Љубомир Стојановић је у Одеси из Цетињског зборника преписао Надгробну реч деспоту Ђурђу Бранковићу, коју је ускоро и објавио. Љубомир Стојановић дело је назвао “Тужбалица над Ђурђем Бранковићем”, и о томе рекао следеће: “Тако сам назвао овај састав неког од блиских духовника деспотових, јер то није похвала него право нарицање над још непогребеним телом деспотовим, излив искрене туге и жалости или поетске лепоте, каква се ретко где налази у списима наше старе књижевности.” Затим каже: “Писац је непознат, али се по свему види да је био неко од придворних духовних лица деспотових.”
Тужбалица над Ђурђем Бранковићем – Непознати аутор
Лета 6965, месеца децембра 24. дана, престави се господар деспот Ђурађ у граду Смедереву. О чуда страшнога најчуднији глас.
Најтиши и превисоки и у свему најдоличнији, господару мој свети и свеопшти лаве, ћутиш тако и не дајеш ми медоточни глас, ни твојој супрузи, а нашој најсветлијој госпођи и царици, ни многожељеним и најслабим твојим чедима свим.
Како ово створио јеси, реци ми, о најбожанственија и најсвештенија главо?
„Да, — рече, — ћутим и не говорим зато што је праведни судија и Бог мој ово заповедио, јер земаљским и пропадљивим обложен јесам телом, но не ћутим сада духовно дотичући се Господа Бога мојега колико ми је могуће и за своје ми вољене непрестано молим се да им победу на свакојаке враге и на напасти у садања лета дарује.“
А нас своје како оставио јеси?
Како ћемо горко и болно осироћење претрпети?
Како ћемо претрпети мрачну и горку ноћ?
Ко ће нас заштитити, рану тешку због твојега одласка?
Како ћемо крепку зиму и бурно духање и такве вале прећи, скупоценог пристаништа и бисера лишивши се?
Којим ћемо чистим очима сунце угледати, кад је најслађе наше наједанпут међу нама угасло болно и болно покривено?
Како ћемо погледати на небо, које горко и тешко бреме пре времена показа нам у димљивим звездама?
О звездо горка, што нас ово навести?
Који си мач јавила што жање наш живот, коју болну објаву непознату нам објави?
Да смо знали да горко ово знамење тадашњег времена због нас јадних би, твога творца и нашег саздатеља, Господа свих, могли бисмо умолити за непретрпљиво зло, од кога пострадасмо.
Којим ногама недрхтавим по земљи ходимо?
Која светлост наша срца и колена раслаби због покрова наше часне и свештене главег?
Кад си ти умро, како ћемо ми живети?
О земљо и сунце и ваздуше и остале творевине твари, што касните?
Приђите, с нама усплачите, с нама узридајте, с нама жалите жалост велику и непретрпиво претрпите.
Приличи нам да кажемо: ко ће дати глави нашој воду и очима нашим источник суза да како треба страдање жестоко болно исплачемо?
Али, недовољне су нам капље даждеве и речних вода токови уместо суза да би испунили дужну нам потребу.
Где наш најслађи живот крије се?
Где светлост очима нашим угаси се?
Где је од младости чак до старости сила и крепост, од које се ужаснуше и подивише цареви земаљски и главари и кнезови незнабожачки, јер твоје борбе и победе превазиђоше оне древних великих и дивних мужева Ахила, Самсона и Александра, и других свих најсилнијих?
Где је најлавовскији глас, због којега си царствени и силни господар што знаменује власт?
Где је прекрасни и од туђинца жељени поглед очију и читавог лица, којим као магнет железо привлачећи, штитећи и водећи, створи послушну вољу достојних, веселећи, животворећи и на висину упућујући све; а када је било противних, не хтеде праведно да ожалошћује и страхом да грми и мрачне да одашиље само због неприличног погледа.
Где је христоподражатељно срце и рука којима сви четвоространог света милостињом и даровима насићаваху се?
И ти седмоврхи, некада велики граде Константинов, а сада од свих најмањих градова последњи и најмањи царски престоле јадних хришћана, оплакуј пре себе праведно осуђеног, јер плача и ридања достојан си постао због пропасти која је на те наишла, други се изменише од нечастивих.
Ридај, ридај и сад за најправеднијим и блаженим и светим нашим господарем Георгијем, деспотом свих Србаља, толико најсвештенијим и најчаснијим, најблагорадоснији доме, свима хранитељем и старатељем.
Твоја некада чеда а сада због твојега лишења горки заробљеници, било архијереји и свештеноиноци и духовници и главари и свештеници и уопште сви људи, који богато милостињу и доброчинство за живота најблаженијег и најсветијег нашег господина примисте, који источник милости познасте, који се богато доброразумљем одаристе и испунисте, што је преко мере, с нама усплачите, с нама узридајте, с нама завапите.
Авај, авај — с великим клицањем завапите.
Свако од вас у себи нека завапи: авај мени, авај мени.
О нашег великог губитка.
Ти заступник би, најсветлији господару.
О колико зло пострадасмо.
О колико ужаса и страха испуњени бисмо.
Колико би могуће било дужину времена належећег на нас тамног и мрачног облака олакшати или пресећи?
Ако бисмо и камени били, камени најнеосећајнији, не бисмо никад могли овога твога толикога и таквога доброчинства заборавити; само тада најслаби поглед и примање заборавићемо, када нас све прождирућа покрије земља.
А ти, најдивнији и најсветлији господару мој, када те трилактни покрије гроб, — онако како прима добре, што си заслужио неисцрпним извором милостиње, имајући за помоћницу најсветлију и увек најсветлију сваким очигледним врлинама супругу твоју и нашу доброподражитељну најсветлију госпођу царицу, —
када примиш због најсветлијег врлог твог живота којим си тако поживео, да је твој живот врлина све превазишао, а пре свих побожне цареве, и тих свих великих у врлини примио јеси, блажени, трпљења венац, што си зло претрпео провиђењем Божијим у време краја живота,
када си се због ових и свих твојих добрих дела спремио, а ми, према праведном, близу праведног судије, коме си како приличи и побожно послужио, насеље рајско [примивши и] веселећи се са Авраамом, Исаком и Јаковом и са свим праведним,
моли се, блажени и најсветлији господару, за све своје, за твоју супругу и најсветлију нашу госпођу и царицу да се од сваких мука избави у садашњем животу, и на скончању њену да јој се, као најправеднијој и најпобожнијој, да мирна и праведна смрт.
Моли се за свој пород, јер од доброг корена добра младица процветава, за добродушног и високог деспота свих Србаља и светога господина нашег Лазара, просветљеног сваким добрим јавним делима да види наследнике чеда и синове синова и успон на боље, јер ће у томе свето твоје мољење бити најпотребније како би га твојим наследником и најсветлијим и светим господаром учинио, пошто ће због твога мољења све непријатеље под ногама имати, и све послушне добро хранећи и управљајући, достојно благодарење даће сведаваоцу Богу.
Моли се, о блажени, о најчистији, и за много ти ридајућу и најсветију кћер, која лепоту и време тела расу због праве вере к Богу и побожности, родитељске љубави и доброг повиновања.
Моли се, о блажени, за најчаснију двојицу најдостојнијих твојих чеда, господаре наше, ступове побожности, живе мученике који су садашње светлости лишени због праве вере и побожности њихове и због чисте вере родитеља и повиновања, и који су наследници духовне светлости и вечнога живота; јер све је теби могуће, насветлији, као ваздашњем рабу Господњем, и божаствених његових заповести делатељу и испунитељу.
А мене, прејадног раба и молитеља, где си оставио?
Хтео бих да са твојим светим одласком оде и моја јадна душа, али ово не би због мојих грехова.
Где ћу наћи свакодневна доброчинства твоја?
Где је најслађи и медоточни твој пријем, који ме је веселио и напајао дубоко, чак до костију и самога мозга?
Никада све то нећу наћи, већ ћу од сада стењати и плакати и туговати и ридати до краја живота мога.
Приђите сви, нови збор саставимо, ваздашњи његови архијереји и главари и свештеноиноци и иноци и најневољнији житељи Константинова града и сви христоименити Господњи људи, и руке ваше подигните с великим клицањем праведном судији свију и човекољупцу Богу, са сузама сведушно молећи се, овоме завапимо:
— Човекољупче, господару храбре и свете наше господе, учини ове да буду тамо камо стиже светлост лица твога, веселећи све свете твоје: у књизи живота, у рајској храни са светлим анђелима, с Аврамом, Исаком и Јаковом, са праведним преподобним свим мученицима.