Rudolf Mihl i dnevnik konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića

Godine 1998. moj tadašnji drugar Zoran Vemić Kiza saznao je da postoje memoari brata njegovog dede, srpskog oficira Velimira S. Vemića, Crnorukaša, člana vrhovne uprave organizacije “Ujedinjenje ili smrt” i učesnika u Majskom prevratu 1903. godine. Zoranova potraga za pomenutim memoarima trajala je više od godinu dana i završila se neuspešno.

Ja sam u tom periodu bio član Srpske književne zadruge, pa sam povremeno svoje slobodno vreme provodio u njihovoj nekadašnjoj antikvarnici, koja se nalazila odmah preko puta Beograđanke. Tamo se u to vreme često pričalo o starim knjigama, prvim izdanjima, istoriji, politici. Jedne večeri sam, danas pokojnom kolekcionaru Slobi Boriću, prepričavao Zoranovu porodičnu priču i detalje njegove bezuspešne potrage za dedinim memoarima. Dok smo nas dvojica upadali jedan drugom u reč, iz ćoška antikvarnice dopirao je glas starijeg gospodina koji je prelistavao stare knjige i ne gledajući u nas rekao: “Neka potraži u SANU, soba ta i ta, kutija pod brojem tim i tim. Čim se otvori kutija memoari su na vrhu. Ovi mladi koji danas tamo rade to ne znaju, njih to ne interesuje.” Već posle par dana Zoran je u rukama imao kopiju memoara konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića.

Ne znam da li ih je ikada objavio, već nakon godinu dana putevi su nam se razišli i izgubili smo međusobni kontakt. Sebi sam izradio jednu kopiju memoara, koja je bila kod mene sve do 2007. godine kada sam napravio elektronsku knjigu i postavio na sajt. I danas, ako upitate Google za “Dnevnik konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića” izaći će vam među prvim rezultatima ta stranica, međutim u međuvremenu sam izgubio i PDF fajl i odštampanu kopiju memoara. Sačuvao sam samo njihov deo u okviru teksta koji sam u to vreme pisao na tu temu.

UVOD

“Crna ruka” ili kako je zvanično nazvana organizacija “Ujedinjenje ili smrt”, bio je tajni pokret koji je izvršio Majski prevrat 29. maja 1903. u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, i time je prekinuta loza dinastije Obrenović.

Velimir S. Vemić je jedan od oficira koji su direktno učestvovali u pogubljenju Kralja i Kraljice 1903. godine. Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Tada dolazi do stvaranja organizacije “Ujedinjenje ili smrt” koju su uglavnom činili bivši članovi “Crne ruke”.

“Ujedinjenje ili smrt” je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir S. Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović.

Presudom vojnih sudova članovi organizacije pukovnik D. Dimitrijević-Apis, major Lj. Vulović i R. Malobabić osuđeni su na smrt i streljani. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju…

O DNEVNIKU

Dnevnik konjičkog potpukovnika Velimira S. Vemića – Prepis izvršio Rudolf Mihl po njegovom tvrđenju sa originala (originalni rukopis je uništen na kraju “Solunskog “procesa” 1917. godine), koji se nalazio u aktima presude Velikog vojnog suda za oficire u Solunu. Prepis izvršen u toku 1917. godine.

Rudolf Mihl, bibliotekar Narodne skupštine FNRJ, bio je za vreme Solunskog procesa, kao rezervni narednik, na službi u Velikom vojnom sudu za oficire u Solunu.

Mihl, kome su akta Solunskog procesa stajala na raspoloženju u Velikom vojnom sudu jer je u arhivi radio, posle izvršene presude, pregledajući ih, našao je u aktima: original dnevnika Velimira S. Vemića, original dnevnika Branka Božovića i original pesme “Jednome kralju”, koju je major Ljuba Vulović napisao u zatvoru.

Zainteresovan njihovom sadržinom a s obzirom da su se u to doba po Solunu izmišljale i prepričavale fantastične, lažne, priče o tome šta sve sadrži Vemićev dnevnik, pa su i neki odlomci iz njega  bili objavljivani u solunskim srpskim novinama. Mihl se, kaže, rešio da ova tri dokumenta sa originala prepiše i to je i učinio.

Mihlov svojeručni prepis Vemićevog dnevnika iznosi 36 i po stranica pisanih mastilom na hartiji velikog kancelarijskog formata.

U svojim beleškama u svom dnevniku Vemić je mnoga imena ličnosti beležio samo inicijalima; neke ličnosti obeležio je njihovim nadimcima. Većina inicijala su kasnije dešifrovani i u tekstu se nalaze u zagradama (npr. Ilija R(adivojević). To su jedine izmene koje su izvršene na tekstu.

IZVOD IZ DNEVNIKA

Dnevnik obuhvata period od 1906. do 1916. godine

• 1 X 1907 – Oko 12 č. noću u “Gr. hotelu” ispriča nam ppukov. Dunjić da ga je večeras u avliji dvorskoj napao princ Đorđe i psovao mu oca, što ga, veli, nije (Dunjić) pozdravio. Sutra ide na raport Kralju i Ministru vojnom da traži smenu.

• 4 X 1907 – … Stole (Stojan Popović) reče, da mu je pr. Đorđe u Topoli (pri osvećenju crkvenog temelja) rekao da mu je Kralj pričao, da je zaverenicima dao 800.000 dinara?!

• 9 VIII 1908 – Na Topčiderskom brdu razgovarah sa Đorđem. Pitao me za Jelku. Odbih aluziju svaku. Reče mi ima špijuna u njenoj kući i on je nju video da se ljubi sa konjičkim oficirom i on misli ja sam to.

• 19 IX 1908 – Bio sam od 10-12 časova pre podne u poseti kod J. Cvijića u njegovom novom stanu u Mitropolitovoj bašti. Razgovarao sam o špijunaži i on mi na okolišan način reče da se čuvam kuće O. M.

• 30 XI 1910 – Sv. Andrija. U dvoru sam. pri primanju oficirskog kora, Čiča (Kralj Petar) drži govor pa se zbuni i stade u polovini govora, okrete se i pita “kako ono beše”, ali ne čuje odgovor pa muka … Jedva ga je čuo da nastavi …

• 14 I 1911 – … Treba raditi u Arnautluku … Knjaz Nikola po Arnautluku kupuje glavare. Prizrenski vladika Nićifor i on ušao u ruke Knjaza Nikole i za njegov račun radi.  Između Turaka i Arnauta je ogroman jaz i ne mogu se smiriti. Slučaj sa bulom hodže iz Dibre ( silovali je svi vojnici, ona se branila iz kule iz pušaka od jutra do mraka, uveče kad je uhvatili a ona se onda ubije, sada za Arnaute ona je svetinja).

• 23 I 1911 – Apisa zvao Čiča (Kralj Petar) po poruci Aleksandrovoj. Apis mu otvoreno rekao da treba da preda vlast II sinu (Aleksandru)

• 30 VIII 1911 – Kod mene “svi”. Rešeno raditi na uklanjanju Bugarina F. (bugarskog Kralja Ferdinanda) i Pesnika ( crnogorskog Knjaza Nikole).

O RUDOLFU MIHLU

Mihl je rođen u Beogradu, ali je poreklom sudetski Nemac. Otac mu je bio poslastičar i držao radnju u Karlovim Varima, odakle ga je u Beograd doveo Kralj Milan i bio je šef kujne na dvoru Obrenovića, pa je i posle otpuštanja iz dvora ostao u Beogradu i u njemu umro.

Rudolf Mihl imućan, dugo godina studirao je prava u Parizu, Beču, Pragu i Beogradu. Bio je direktor osiguravajućih društava, zatim knjižar-antikvar; u poslu nije imao uspeha, te je najzad stupio u državnu službu i radio u Državnom arhivu u Beogradu. Posle 1945. godine postavljen je za bibliotekara Narodne skupštine FNRJ.

Mihl je bio poznati beogradski boem. Decenijama je bio nerazdvojni kafanski drug Čiča Ilije Stanojevića. Kao duhovit i veseo, uvek bezbrižan čovek, bio je rado viđeni član boemskih društava, koja su se okupljala u nekadašnjim boemskim kafanama beogradske Skadarlije sve do 1941. godine. Oronuo sa zdravljem, po oslobođenju živeo je veoma povučeno i umro 1951. godine u Beogradu.

MIHL, APIS I SOLUNSKI PROCES

“Mihl je jedno vreme učio gimnaziju sa Apisom i ovaj ga je s obzirom na njegovo nemačko poreklo zvao “Švaba”. Kada je formirana III armija na Krfu i Apis naimenovan za pomoćnika načelnika štaba, on je u štabu zatekao Mihla. Apis se obradovao starom drugu i sa njime održavao drugarske veze na svoj način:  Uvek se sa njime šalio i gledao da mu učini po neku uslugu. Kada je 15. decembra 1916.  u selu Voštarane Apis bio uhapšen, polazeći, sreo se slučajno u hodniku sa Mihlom, rukovao se sa njime i u šali mu dobacio: “Ne brini Švabo, sve će dobro biti”, reagujući tako na Mihlov uplašen i upitan izraz lica.

Početkom 1917. godine Mihl traži premeštaj iz III armije (jer su ga u štabu gledali sa nepoverenjem zbog njegovih dobrih odnosa sa Apisom) i pomoću svog prijatelja potpukovnika Vlade Jovanovića biva premešten u Veliki vojni sud, naročito zato jer je znao odlično da radi na pisaćoj mašini. Tako je Mihl došao u mogućnost da o radu Velikog vojnog suda po presudi Apisu i drugovima, neposredno sazna vrlo interesantne stvari.

Mihl je pričao da je za vreme sednice Vojnog suda na kojoj se raspravljalo o presudi Apisu i drugovima izbila svađa između sudija. Sudija Gatalović se svađao sa Josifom Kostićem. Psovali su se najordinarnijim rečima, nazivajući se najpogrdnijim imenima pri čemu je Gatalović neprestano ponavljao: ” da on neće da bude ubica i da ubija nevine ljude”, a Josif Kostić psujući pretio i Gataloviću, da će “i njemu uzeti glavu zajedno sa onim razbojnicima, koji će biti pobijeni, pa ma šta on (Gatalović) govorio”. Gatalović je ostao dosledan i nije potpisao smrtnu presudu već je na originalnoj presudi svojom rukom napisao odvojeno mišljenje.