Knjiga “Dva meseca u Jugoslovenskom Sibiru”, autora Dragiše Vasića, izašla je po prvi put 1921. godine u Beogradu, izdanje knjižare Geca Kon. Neveliko štivo, samo 66 strana, donosi posvetu Dragiše Vasića svom poginulom bratu, Zvezdanu Vasiću, koji je svoj život položio na oltar otadžbine 12. avgusta ratne 1916. godine.
Dragiša, poznatiji od braće iz Gornjeg Milanovca, rođen je 1885. godine. Značajan je po svom političkom, kao i po književnom i istorijskom radu. Dovoljno je reći “Crvene magle”, “Karakter i mentalitet jednog pokoljenja” ili “Devetsto treća – Majski prevrat”, i odmah biste znali da se radi o Dragiši Vasiću. Dragiša je bio učesnik svih srpskih ratova prve polovine XX veka, od rezervnog poručnika na Kumanovu 1912. do pripadnika pokreta Draže Mihailovića 1941. godine i smrti u logoru Stara Gradiška aprila 1945. godine. Sledeće godine biće tačno sto godina od objavljivanja Vasićeve knjige o kojoj je ovde reč. Na slici je prikazan Dragiša Vasić u tri perioda svog života.
Dragiša Vasić bratu Zvezdanu
Verovatno je da se već slegla tvoja humka. Ne raspoznaje se, možda, ni tvoje ime na malom drvenom krstiću kojim su tvoji drugovi što su te voleli obeležili mesto gde ćeš večno ostati. Mi smo se, sem tvoje majke, uveliko utešili za tobom i sad, kad govorimo o tebi mi, uz tvoje ime, kažemo pokojni tako, kao da ništa nije prirodnije bilo od toga da ti pogineš u dvadesetim godinama na čukarima dobropoljskim. I kao što se niko, sem tvoje majke, nije o tebi interesovao dok si bio živ, tako isto i još manje će se o tebi neko raspitivati posle tvoje smrti. Ti si bio, ti si živeo tako malo, s tobom je svršeno, dragi brate.
Kad si bio mali ti si najviše voleo da igraš “dućana”. U to vreme ja sam bio u onom dobu dečaka koji se ponosi što u familiji ima i mlađe dece od njega. I tada mi je uvek padalo u oči to da ti više voliš da igraš “dućana” nego “vojske”…
Ti nisi služio vojsku jer je na tebe pao teret hranioca porodice; ti si u ostalom, za nju bio i nesposoban prema svome fizičkom sastavu … Sećam se kako si posmatrao kad smo se mi, tvoji rođaci, vratili iz turskog i bugarskog rata. Kao pouzdano mogu da zaključim da si se ti čudio: kako ljudi mogu biti odvojeni od svojih poslova radi nečega što nije njihov neposredni interes. Tako je bilo tvoje vaspitanje … Ti si znao samo i isključivo za dug koji imaš svojoj majci i ni prema kome drugom nisi imao bilo kakve određene obaveze …
U poslednjem ratu, u jesen 1914. kad sam se vraćao na front ti si pošao sa mnom kao neborac u štabu jednog dopunskog bataljona. Došli smo bili do Vreoca, gde je naš brat Omil bio na predstraži prema neprijatelju, koji je već bio stigao u srce naše zemlje. Znam da sam te tada bio poslao da se sa Omilom vidiš i pozdraviš. Ali posle kratkog vremena od tvog odlaska ti si se vratio k meni bled, prestravljen i bez daha. Jedna granata profijukala je preko tvoje glave, nekoliko puščanih zrna prozujala su pored tvojih ušiju, i ti si se vratio. To je bilo prvi put u tvome životu da ti osetiš sličan strah; pomisao da si mogao poginuti užasnula te je i ti si se prepao prilikom prve mogućnosti da možeš unesrećiti svoju majku …
Od tada mi smo se videli samo nekoliko puta a na Krfu tebe su uzeli za borca. Ja sam strahovao za tebe i rđave slutnje nikako me nisu ostavljale. A posle prve borbe koju je tvoj puk imao Omil mi je javljao: 12. avgusta Zvezdan pogibe. Bili smo u istoj četi.
Ja te nisam video onog dana kad si pao, mili brate. Ali tačno mogu da zamislim kakav si izgledao u borbi i onda, kad je tvoje detinje srce prestalo da kuca. To mi nije teško da pogodim, jer sam poznavao i tvoju dušu i tvoje misli.
Siroto jagnje naše! Ti si morao biti izvan sebe kad si kroz ubistvenu vatru trčao u streljačkom stroju. Ti si se uznevereno osvrtao na sve strane da nađeš mesto koje bi te zaštitilo, ti si tu zaštitu očekivao od svojih drugova koji su bili pored tebe i na koje si se uplašeno obazirao; za tebe je neshvatljivo bilo zašto se neko trudi da te ubije. Ali ništa dalje od tebe nije bilo nego pomisao da ti drugoga ubiješ … Tvoja je puška ostala neogaravljena, tvoj bajonet neokrvavljen; i jednog trenutka dok si ti usplahireno tražio zaklon od smrti koje si se užasno bojao, neprijateljsko zrno zaklalo te je. I dok je iz male rane tekla krv tvojih mladih godina, a ti ležao na zemljio okrenut suncu koje se rađalo, dotle su tvoji drugovi na tvome izbezumljenom licu morali čitati očajan i jasan izraz: Jadna moja majko!
10. Septembar 1916. Dragiša Vasić
Posveta iz knjige Dragiše Vasića “Dva meseca u Jugoslovenskom Sibiru”, Beograd 1921. godine.
