Године 1793. штампана су у Бечу два знаменита књижевна рада: Доситијево „Собраніе разныхъ нравоучительныхъ већеј в пользу и увеселеніе“ и Рајићево „Собраніе разныхъ недѣлныхъ и праздничныхъ нравоучительныхъ поученій въ трехъ частехъ то особъ состоящее“.
Већ сами натписни листови ових књижевних радова казују нам сврху, којој су послужила оба ова књижевника. Доситије пише, „о различним предметима, који свагда у разговор долазе“ …, „Све што познам да је к просвештенију ума, к незлобивом увеселенију срца, к побољшању и украшенију нарава, све што буде к већем совершенству како физическога, тако и моралнога човека, то јест телеснога, наравнога и умнога пристојно и способно, то ћу изабрати и једино језичним нашим приопштавати“ (Предисловіе). Толико о намени Доситијевој.
Овом додајемо још да је Доситије удесио то своје дело тако, да су у њем поједине главе за читање кратке, „О једној истој материји за дуго читати, није за свакога, и мало је они, који за дуго читати могу…“ (Предисловіе)! Доситије и за ово своје дело каже да га је написао „простим српским језиком“, да га тако лако разумети и још лакше читати могу они, којима га је наменио.
Рајићев зборник црквених беседа намењен је простом народу и свештеницима, да из њега читају и проповедају у својим црквама свом народу беседе, које је он саставио из разних руских писаца. То је учинио Рајић по закључку Синода наше цркве, који је одржан 1788. год. под председништвом митрополита Путника, који је после тога позвао Рајића да преведе с руског на српски поучне беседе за празничне и недељне дане, обећавши му за тај труд 100 дуката, које му није платио Путник, него митрополит Стратимировић (Д. Руварац: „Архимандрит Јован Рајић“).
Рајић се одазвао том позиву те је за 88 дана превео поменуте беседе, а њихов оригинални примерак је у митрополитској библиотеци у Карловцима заједно са Путниковим „Предисловіем“, у ком препоручује својим епископима ово Рајићево дело. Препоручујући га напомиње Путник како су та поучења „скраћена, да би дужином својом не могли отеготити читатељу уши; а напротив самом својом краткостију могли би к себи привући…“
С тога позива епископе да пораде на том, да се ова поучења читају „по свим црквама како у варошима, тако и по селима и по манастирима без сваке промене и изговарања и отлагања…“ Ово се тицало оних свештеника, који би ове проповеди народу у цркви читали. Ну, Рајићу је право, ако се нађе и такових свештеника, који не сами своје беседе народу у црквама говорити (Д. Руварац: „Архимандрит Јован Рајић“).
Јован Рајић писао је своја књижевна дела и рускословенским и српским језиком. Рускословенским је писао она дела, која је наменио ученим људима и нашој војсци, а српским језиком она, која је писао за прост народ, за српску децу, која се уче у школама.
Тако је написао Рајић свој Катихизис 1774. год. српским језиком. Тако је написао и 1791. год. и друго своје дело: „Свјештена Исторія ради малолетне деце кратким вопросима и ответима сачињена у Москви 1782 лѣта и на прости сербски језик ради сербске дечице преведена в лѣто 1791.“ (Ј. Живановић: „Језик Јов. Рајића“, „Коло“ за год. 1901., св. 8.).
Тако је написао српским језиком Јов. Рајић и овај свој зборник црквених беседа, за који пише Д. Руварац у поменутом свом делу: „Беседе Рајићеве, давно и давно се не читају по нашим црквама, и ако су оне доста чистим српским језиком написане, а место њих потоњим митрополитима патријарсима није падало на ум, да даду на чисто српском језику и сходно духу времена написати и штампати беседе, које би се читале у цркви од свештеника, који сами не умеју да саставе беседу. А како би то било од велике користи!“
Овакове мисли о Рајићевим беседама читамо исписане руком Доситијевом пре стотину година, које је написао на првом листу, увезаном пред натписним листом свога „Собранија разных нравоучителних вещей“. Ову књигу шаље Доситије свом знанцу и пријатељу у Далмацију, а на том листу написао Доситије ове речи:
„За знак да уопште живим и вас помишљам и љубим шаљем вам ову моју трудом на наш језик издату књижицу, и четири подобне које разпоишите у манастире Крупу, Крку, Драговић и Савину. При том напоминујем вам да се постарате с тамошњим свештенством да свака церков од полуши новоиздате с рускога на просто Сербски Господином Архимандритом Рајићем преведене, и новоиздате црквогодишње проповеди. Знате љубезни брате! Какова је велика како Народу тако и Свештенству од овакови књига потреба и полза, које су сад први редъ на свету. Постарайте се дакле за
ове колико више можете за живота.
Желимъ вамъ свако добро
вашъ Доситей Обрадович“.
Овако је могао осећати па и написати Доситије о Рајићеву делу, које је потекло из једних патриотских мисли и осећаја, из којих је потекло и Доситијево „Собраніе“. Обојица намењују ова своја дела једном народу, једној моралној сврси. Зато су и удешена и написана једним обликом и једним језиком.
Жао нам је да су на том листу исечена можда два реда, из којих би дознали и име онога лица, коме је Доситије послао ову своју књигу и овакову патриотску поруку. Могли бисмо само толико изнаћи домишљајући се, да је баш овај примерак послао свом пријатељу, који потиче из породице Поповића трговца, оца гђе Милице удате за дром Подградским из Книна. На натписном листу те књиге забележено је име С. Поповић. Ујак пак исте гђе Милице беше архимандрит манастира Крке Јеротеј Ковачевић, за којег читамо у Шематизму епархије далматинске, да је још 1861. год. био архимандрит тога манастира и да је примио „објет“ 1835.
Пријатељ и знанац Доситијев могао је дакле бити из поменуте породице, у којој се овај примерак Доситијеве књиге сачувао, који је писцу ових редака предао ученик овдашње гимназије Љ. Подградски.
Овај чланак објављен је у листу "Бранково коло", у броју 23 за 1903. годину.
